Нестаће свести где су моје биле
Идеје, мисли; и покров од свиле,
Поклопац, земља тело моје скриће.
Видети нећу зору када свиће,
Молитву, сузе оних који цвиле,
Ни влагу, црве што по мени миле,
У облик иду час дубље, час плиће.
Све ми се чини да пре него вео
На мисли, снове и идеје сиђе,
У свести она јавиће се тада.
Бојим се да ће лица израз цео
Одати лик јој свету, кад ми приђе,
И име које не рекох никада.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!