Допусти, мајко, кроз прозор мој

О, зашто ниси ти та жена права,
Утока мисли, сазнања и жуди,
Жена што луди и мрви и суди,
Којој се прашта све и све се даје?

И ти си мирис у ком беда спава
Златни сан, из ког, вај, ипак се буди
У атмосферу олуја и студи,
Где зимске звезде прах таштине таје!

И место мира нов пут ми предстоји,
Да лажем себе у ком новом храму
Душа се моја сама себе боји,

Јер види себе пусту, вечно саму,
Као Ахасфер да бесциљно блуди,
Клета од оних за којима жуди.

Погледао, додао ми лепоте,

Kад ћутке седаш
до ногу мојих и гледаш,
јесење путеве суморне,
а уста ти побледе мало крива
од бола,
ја осетим да си жива.

Мртва си ми гола.

Кожа ме твоја пуна танких жила
сети како сред развалина
попрсканих мушком крвљу
већ хиљаде година
змије пузе на жене мраморне.

Дојке са пупом као кап вина
на белој ружи пуној месечина,
сете ме смрти.

Тада, залуд ширим гране
на тебе голу.
Све ми се чини због тебе је јесен
и чим заспим
у лудој ће страсти и болу
из твојих цветова млечних
једна кап у јесен да кане.

Нада мном ће у лишћу свелом
уди твоји засијати,
мртви, мраморни, вечни.

Заблуда, грех и глупост и тврдичење плове
по духовима нашим и тела киње,
крмимо милу грижу савести као свиње,
ко просјаци што своје буве и ваши тове.

Тврдоглава у греху, душа нам млако жали;
наплаћујемо скупо кад било шта признамо,
и опет блатним путем весело корачамо
ко да смо сваку мрљу јевтином сузом спрали.

Захваљујући оном вичном алхемичару,
Сатани Трисмегисту, што дух нам опчињени
на јастуку зла дуго уљуљкује и плени,
чврст метал наше воље плине у прах и пару.

Конце који нас крећу Ђаво спушта и диже!
Проналазимо дражи у свему што је гадно;
без грозе силазимо низ мрачно гротло смрадно
и свакога смо дана за корак Паклу ближе.

Као развратник који гризе у бедном жару
груди прецвалој дрољи, од мука разривене,
крадемо пролазећи сласти недопуштене,
па их цедимо снажно као нарандзу стару.

Попут густога роја црва што гробом мили,
јато демона наших мозгом банчећи гамиже,
и док дишемо ваздух, Смрт нам у плућа силази
ко невидљива река која потмуло цвили.

Насиље, отров, кама и пожар још сплели
њишу украсе преко нацрта баналнога
наших судбина бедних, ал' то је само стога
што у дну душе, авај! нисмо довољно смели.

Ал' ту где су скакали, керуше и пантери,
мајмуни и крагуји и шкорпије и гује,
чудовишта што кевћу, урлају, грокћу, зује,
ту где нам пузе гнусни пороци као звери,

има један још већма ружан, прљав и зао!
И мада нити ропће нити галами дрско,
целу би земљу радо у парампарчад смрско
и зевнувши наједном сав свет би прогутао:

зове се Цама! - Док је невоље сузе прате,
наргиле она пуши и снева губилиште -
ти знаш, о читаоче, то нежно цудовиште
- дволични читаоче - налик на мене, - брате!

Jа видим, ти си најлепше јединство
Свих мојих снова од њиног постања;
На лицу твоме још сија детињство,
У очима један сетан зрак сазнања.

Свих погледа ти си једна светла жижа,
Свих жеља мета варљива и сјајна;
Ипак, ниси једном но другоме ближа, 
И остајеш чиста и тиха, ко тајна.

Поред људских срца ти пролазиш холо,
Без страсти, и мирна, не знајући ишта
О томе да често пати ко те вол’о, —
Сем милости твоје да не тражи ништа.

Ти си у мају свог живота цветног, —
А мај је диван и без сунца жарка; —
Теби љубав људска сред живота сретног
Не треба, изгледа као пуста варка.

Али кад туга године порасте,
Кад прође младост, лепота и цвеће,
Пријатељи лажни кад оду, ко ласте
Што се дому своме никад вратит’ неће;

Кад уздаха дугих подигне се плима,
Кад ти око ташта задовољства прозре,
У души твојој кад застуди зима,
Једна ће мис’о у теби да дозре,

Велика, тужна мис’о, моје драго:
Да треба да нам све буде свеједно,
Да нам је овде још једино благо
Кад за нас куда бедно срде једно.

Тад ће твоје срде закуцати јаче,
Као час позни када поноћ пада,
Брујећи као да тужи и плаче
Ко зна да л’ ће когод чути га и тада!

-извор- 

Код њих чија љубав наранџа је сува

Што без рујног нектра древни мирис да,
Тражих Бескрај који човеку грех чува,
А нађох тек Бездан душманина сна.

Бескрај – сан поносни што свом снагом љуља
Крошње и сва срца слично песку фином!
Бездан – пун отровних шибљика, где куља
Смрадни ток белила измешаног с вином!

О ти заљубљена, о рујна, о тајна,
занета кроз свеће и кад ниси знала
који Дух те пови ту ноћ кад си вајна.
Слику Светог – Срца Христа целивала.

Колена отврдла под молбама пустим
Љубим ти, и стопе што смириће море,
Да на мршава ти бедра главу спустим
И под горком хаљом да ридам до зоре:

Ту, светице моја, пун пијаности димне,
Далек црном Бездну и Бескрају драгом,
Кад отпевам тихо своје дуге химне
Успаваћу своју бол на твом телу благом.

Код њих чија љубав наранџа је сува
Што без рујног нектра древни мирис да,
Тражих Бескрај који човеку грех чува,
А нађох тек Бездан душманина сна.

Бескрај – сан поносни што свом снагом љуља
Крошње и сва срца слично песку фином!
Бездан – пун отровних шибљика, где куља
Смрадни ток белила измешаног с вином!

О ти заљубљена, о рујна, о тајна,
занета кроз свеће и кад ниси знала
који Дух те пови ту ноћ кад си вајна.
Слику Светог – Срца Христа целивала.

Колена отврдла под молбама пустим
Љубим ти, и стопе што смириће море,
Да на мршава ти бедра главу спустим
И под горком хаљом да ридам до зоре:

Ту, светице моја, пун пијаности димне,
Далек црном Бездну и Бескрају драгом,
Кад отпевам тихо своје дуге химне
Успаваћу своју бол на твом телу благом.

Пловиш кроз мој живот кô сан једне страсти
која нема бића: отишла је барка
из далеког царства сва од сунца жарка;
весла јој и једра уморна од сласти

пала. А моја је душа као море,
љутка се и гиба по њој златна љуска:
ко кишом црвених ружа вода пљуска,
од кикота твога; запаљени горе 

Између сада и сада,
Између ти си и ја сам,
Реч је мост.

Улазиш у саму себе
Улазећи у реч:
Као прстен
Затвара се свет.

С једне на другу обалу
Увек се извија једно тело,
Дуга.

Певаћу за њеним обронцима,
Спаваћу под њеним луковима.

-извор-

5
Да ли осећаш ово убрзање:
То простори се сабиру у нама
Ко мед у саће; даљине се тање
Као фолија: иза ње је тама
И врв од звезда незнаних, постање
Несагледаног, црно усијање —
А с ове стране стањене фолије
Позно пролеће. И магнолије.

6
У дисање си моје упевана
Ко молитва у обред. Тобом дишем.
У рукопису мом си уписана
Између сваког слова које пишем.
Изузми себе из било ког дана,
И ја ћу бити извесности лишен —
А то су дани које и не бројим,
Јер не знам да ли у њима постојим.

Немоћне груди хватала ми језа,
А кораци беху лепршави.
С леве руке рукавицу од беза
На десну у журби ја стави'
 
И чинило се, много је корака,
А знала сам – само их је три!
Међу јаворјем јесен као рака
Његове речи: „Са мном умри!
 
Варао сам туп осећај благи
Варљиве судбе зла и јада“.
Ја одговорих: „Хоћу, хоћу драги,
Умрећу с тобом одмах сада“.
 
Ово је песма последњег састанка.
Још само погледах тамни дом.
У његовој соби гори свећа танка
Равнодушно – жутим пламеном. 

• С руског препевао Анђелко Заблаћански