Допусти, мајко,
кроз прозор мој
да се осмехнем
на њега.
Он пева: како
га срећом поли
осмех мој;
он пева: да
из дна душе воли
једину мене.
Са онолике
даљине плаве
како су могле
да се јаве
његовој песми
звезде јасне?
Допусти, мајко,
са прага мог
да га поздравим
рупцем белим.
Он пева: да
поглед ока мог
дан му доноси;
он пева: поздрави
руке моје
њему су поноси.
Како је могао
месец блед
ноћ да претвори
у простран дан,
да залепрша
свој рубац бео,
нежношћу ткан,
у поздрав
њему?
Допусти, мајко,
да зору
дочекам у
врту с њим.
Он пева: да
заједно ћемо
до звезда
се пети;
да, ако мене
не дадне му Бог,
мора умрети.
Како су могле
толике птице
да топлу своју
оставе гору,
и у мом врту
чекају зору
да би његову
песму чуле?
Допусти, мајко!
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!