Утока мисли, сазнања и жуди,
Жена што луди и мрви и суди,
Којој се прашта све и све се даје?
И ти си мирис у ком беда спава
Златни сан, из ког, вај, ипак се буди
У атмосферу олуја и студи,
Где зимске звезде прах таштине таје!
И место мира нов пут ми предстоји,
Да лажем себе у ком новом храму
Душа се моја сама себе боји,
Јер види себе пусту, вечно саму,
Као Ахасфер да бесциљно блуди,
Клета од оних за којима жуди.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!