петак, 28. фебруар 2014.

Владимир Мајаковски – СЕБИ ОМИЉЕНОМ ПОСВЕЋУЈЕМ ОВЕ РЕДОВЕ



Четири сата.
Тешки као удар.
“Цару – царево, богу – божје!”
А неко
као ја
куда би, куда?
И шта се мени дати може?

Када би био
малецан
као Велики океан –
чучнуо бих на таласе,
уз плиму кокетовао с луном ко с женом.
Гдје наћи драгу
која би била као ја?
Такву не би држало небо малено!

О, када бих просјак био
као милијардер!
Паре? Шта ће души?
Незасит лопов у њој ипак спије.
Моје жеље – то је хорда што руши,
мало јој је злато сваке Калифорније.

Када бих био муцав
ко Данте
или Петрарка!
Душу јединој дати!
Стихом наредити да је трулија!
И ријечи
и љубав од које патим –
тријумфална је то капија:
раскошно,
без трага ће кроз њу, ипак,
љубавници свих вјекова да мину.

О, када бих био
тих
као гром јак –
плакао бих,
тугом загрлио изанђалу планету – пећину.
Кад бих
свој моћни
пустио глас боје дуге,
комете би сломиле вреле руке,
и бациле се доле од – туге.

Очима бих од зрака гризао ноћи –
о, кад бих био
ко Сунце
без сјаја!
Тако ми се хоће:
Земље мршави стомак
сијањем својим да напајам.

Проћи ћу
вукући своју љубавницу.
У каквој само ноћи
пуној лутања
гдје зло не вреба,
Голијати неки посијаше мене-клицу
тако велика мене,
тако непотребна?

ЉИЉИЧКА. МЈЕСТО ПИСМА.

Дим појео ваздух љут.
Соба је –
глава у паклу пуном буке.
Иза тог прозора,
сјети се,
први пут
лудачки миловах твоје руке.

А сада сједиш, срце жељезно, туђе.
Још је дан –
тјераш ме,
уз осмјех, можда, лукав.
У тамном ходнику никако да уђе
дрхтањем сломљена рука у рукав.
Поћи ћу,
бесциљно, до мила врага.
Диваљ,
избезумљен,
очајан, јадан.
Не треба
тако,
моја драга,
растанимо се, одмах, сада.

Па, ипак,
моја љубав –
тешко бреме за те
на теби стоји,
ма куд побјегла тајно.
Дај, посљедњим криком својим
да горчину увреда истјерамо.
Бика озноје од умора,
он спас
нађе у води јаже.

Без твоје љубави
ја
немам мора,
молим те стиховима – не помаже.
Да се одмори – и слон се спрема,
легне у песак врели, истински.
Без твоје љубави
ја
сунца немам,
а не знам гдје си, не знам с ким си.

……………………
Да сам те крунисао.
заборавићеш сјутра,
и то да ми душа страда од љубавних брига,
а немирних дана карневал мутан
просуће странице мојих књига.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима