Kад ћутке седаш
до ногу мојих и гледаш,
јесење путеве суморне,
а уста ти побледе мало крива
од бола,
ја осетим да си жива.

Мртва си ми гола.

Кожа ме твоја пуна танких жила
сети како сред развалина
попрсканих мушком крвљу
већ хиљаде година
змије пузе на жене мраморне.

Дојке са пупом као кап вина
на белој ружи пуној месечина,
сете ме смрти.

Тада, залуд ширим гране
на тебе голу.
Све ми се чини због тебе је јесен
и чим заспим
у лудој ће страсти и болу
из твојих цветова млечних
једна кап у јесен да кане.

Нада мном ће у лишћу свелом
уди твоји засијати,
мртви, мраморни, вечни.