Заблуда, грех и глупост и тврдичење плове
по духовима нашим и тела киње,
крмимо милу грижу савести као свиње,
ко просјаци што своје буве и ваши тове.

Тврдоглава у греху, душа нам млако жали;
наплаћујемо скупо кад било шта признамо,
и опет блатним путем весело корачамо
ко да смо сваку мрљу јевтином сузом спрали.

Захваљујући оном вичном алхемичару,
Сатани Трисмегисту, што дух нам опчињени
на јастуку зла дуго уљуљкује и плени,
чврст метал наше воље плине у прах и пару.

Конце који нас крећу Ђаво спушта и диже!
Проналазимо дражи у свему што је гадно;
без грозе силазимо низ мрачно гротло смрадно
и свакога смо дана за корак Паклу ближе.

Као развратник који гризе у бедном жару
груди прецвалој дрољи, од мука разривене,
крадемо пролазећи сласти недопуштене,
па их цедимо снажно као нарандзу стару.

Попут густога роја црва што гробом мили,
јато демона наших мозгом банчећи гамиже,
и док дишемо ваздух, Смрт нам у плућа силази
ко невидљива река која потмуло цвили.

Насиље, отров, кама и пожар још сплели
њишу украсе преко нацрта баналнога
наших судбина бедних, ал' то је само стога
што у дну душе, авај! нисмо довољно смели.

Ал' ту где су скакали, керуше и пантери,
мајмуни и крагуји и шкорпије и гује,
чудовишта што кевћу, урлају, грокћу, зује,
ту где нам пузе гнусни пороци као звери,

има један још већма ружан, прљав и зао!
И мада нити ропће нити галами дрско,
целу би земљу радо у парампарчад смрско
и зевнувши наједном сав свет би прогутао:

зове се Цама! - Док је невоље сузе прате,
наргиле она пуши и снева губилиште -
ти знаш, о читаоче, то нежно цудовиште
- дволични читаоче - налик на мене, - брате!