Кад шума свене
остаће над њом звезде румене.
Понећеш свуд, пошла ма куд,
само срце своје горко.

Ветар студени душе, не стиди се мене,
нема душе,
ни закона ни части,
над болом има власти
још само тело голо.

Све што сам волео
умрло је вичући име моје,
а ја му не могах помоћи.

Збаци одело своје.
У целој звезданој ноћи
једина радост над болом
у телу твом је голом.
Све нам допушта туга.

У овај час душа ми ја бијела,
Ко вез ове завјесе, коју сутон њише.
О Боже, молим ти се за љепоту њеног тијела.
За мирис вјечни, којим у роси твоје цвијеће дише.

На прстима мојим дрхти балзама пуна жара.
Балзама, што га сакупи рој ускршњих пчела.
Мој Боже, скрушено те молим, тебе највећег кипара,
Да тијело њено засија свјежином горских врела.

Рука ти свемогућа извајала је чари,
Које шум лана крије, саткан у одијело.
Својом си ријечи заувијек умрвио све ствари,
Да нијеме и слијепе служе њено тијело.

О Боже, не савијај тегобом рамена она.
Ти дао си им сјај и бјелину бјелокости скупе.
Нека се погну само, кад тебе славе звона
И просјак моли понизно из хлада старе клупе

Забрањено је плакати а да се нешто не научи,
пробудити се, а не знати шта са собом,
плашити се својих сопствених успомена.

Забрањено је не смејати се проблемима,
не борити се за оно што желиш,
одустати од свега због сопственог страха
да оствариш своје снове.

Забрањено је оставити своје пријатеље,
не покушати разумети све што сте заједно проживели,
и звати их само онда кад су неопходни.

Забрањено је не бити свој пред другима,
претварати се пред људима до којих ти није стало,
изигравати кловна да би те памтили,
и заборавити све којима је заиста стало до тебе.

Забрањено је не учинити све за себе самог,
бити уплашен од живота и од онога чиме те живот обавезује,
не живети сваки дан до посљедњег даха.

Забрањено је да ти недостаје неко без радости,
да заборавиш његов осмех и очи,
а све само зато што је он изабрао другачији пут од твог,
забрањено је заборавити његову прошлост
и заменити је његовом садашњошћу.

Забрањено је не покушавати схватити друге
мислити да је њихов живот вреднији од твог,
не спознати да свако има свој пут и славу.

Забрањено је не стварати сопствену причу,
не имати тренутак за оне којима си потребан,
не разумети да је живот оно што даје,
а такође и оно што узима.

Забрањено је не тражити срећу,
не живети живот с позитивним ставом,
не сматрати да увек можемо бити бољи;

Забрањено је заборавити да без тебе
овај свет не би био исти.

Црно и мокро стоји у парку дрвеће,
Не миче се и ћути;
Не тиче га се оно сунце што се једва креће?
И у магли као колут жути,
Без страсти и плама,
Тромо гази горњим путањама.

Гледаш у капље: свака грана плаче.
Стискаш руку око хладне коре;
Приљубљујеш се уз мене јаче,
И мисли ти горе —
Пусти срце, нек силно уздише;
Али се не бој — то дрво дише.

Ноћ није никад потпуна
Она постоји - увек понављам то
И пошто тврдим са сигурношћу
На крају сваке туге прозор је један отворен
Прозор осветљен
Увек понеки сан не спава
Жеља да се испуни глад да се засити
Једно срце племенито
Једна рука пружена - шака отворена
Очи пажљиве
Живот један - живот да се подели.

Мојој госпи не сја сунашце из зена;
Корал је рујнији од њених усница;
Ако снег је бео – сива груд' је њена,
А власи јој косе као црна жица.

Видех да ни дамаст, ни руже беле
Ни рујне – на образу њеном не бише;
А неки мириси већу сласт ми деле
Него топли дах моје госпе док дише.

Но волим чути хор њен, добро знам то да
Звуцима музике умилност је јача;
Знам, богињу никад не видех да хода;

Госпа ми, кад иде, по тлима корача.
И моја је љубав ретка као она
Што лажној поредби у вери је склона.

Ти незаборављена моја
на родном пољу изненада женка,
остај ми сенка, сенка.

Ко редови зарђалих коса
кукуруз је на сунцу зрео.
Тешка си била, врела и боса
као сноп жита кад се разгрне.
Очи ти беху мале ал црне
као рупице на фрули.
Кад ми на теби сваки заглавак врео
од сласти поче да трне
раширила си се, и уздрхтала,
ко земља испод грана трулих.

У црном дугом свиленом плашту
по свету блудим.
И свуд где стигнем шапатом будим
болан осмех, сузе и машту.

Свирам смрт,
ал ми гудало расипа нехотичне звуке.
А зидови мртве и облаке што
плове
благо ми милују руке.
Једнако ћарлија као далек врт
трагом мојим - сенка моја,
пуна жита и неба ведра,
врела као једра недра твоја.

И док ми се ноћу преплићу на руци
голе жене, и звуци
крвавих накита страшних,
тешке свиле и листови прашни,
чим пред зору сване,
небо ми је росно ко равне пољане,
а Месец се над њима сја
као срп.

Зелено мастило ствара баште, шуме, ливаде,
крошње где певају слова,
речи које су стабла,
реченице које су зелена сазвежђа.

Пусти да моје речи, о мила, сиђу и покрију те
као киша лишћа снежно поље,
као бршљан камене зидове,
као мастило хартију.

Руке, струк, врат, груди,
чело чисто као море,
потиљак јесењске шуме,
зубе који грицкају влат траве.

Зелене пеге, попут звезда, осипају твоје тело,
као тело упупелог јаблана.
Нека ти не сметају толики ситни и светли ожиљци:
погледај небо како је зеленим звездама тетовирано

Рече ми мој Творац у велико јутро:
Човече, дигни се и јави у плоти.
И у свој таштој и пустој наготи,
Иди кобном стазом коју будеш утро.

Бићеш силник свему кад и жртва свачем;
Живеће у теби исти час, — знај чуда, —
Пророк, лакрдијаш, краљ и његов луда,
Роб с ланцем о врату, и осветник с мачем.

Но бићеш неверан и болу и срећи;
Сумња ће ти дојку отровану дати;
И без топле вере ти ћеш мене звати,
И без праве сумње мене се одрећи.

Свагда, као крила, те сумње бескрајне
Над свачим ће тебе да држе високо,
Докле не затвориш болно своје око
На међи вечите истине и тајне.

Тако, као одјек у самотну гору,
Вратиће се путем који мени води,
Твој дух, сав окупан у вечној слободи —
Као црна птица у сунчаном мору.

3
Када те питам шта си снила ноћас,
Кажеш да не знаш, или се насмешиш;
Да л збиља снито заборавиш очас,
Ил загонетку не желиш да решиш?
Можда је била пустош и хладноћа,
Па заборавом намерним се тешиш:
Да ми је да ти место песме ове
Напишем читак синопсис за снове!

4
Већ годинама знам да нестајемо
3аједно: тако писах још у дане
Кад време беше вал са сланом пеном
Младости, светлом страшћу усијане;
Сада све више знам да нестаћемо
Као два позна плода с исте гране,
Које заједно стресе крајем дана
Одлучна, блага рука баштована.

Жагор стаде. Већ сам усред бине.
О довратак наслоњен: ја ловим
У одјеку неком из дубине
Шта ће бити са животом овим.

На мене је уперен мрак ноћи
Кроз хиљаду двогледа на оси.
Аве, оче, ако си у моћи,
Мимо мене ову чашу носи.

Волим твоју замисао и ја
И слажем се да ме рола води.
Ал се друга драма сад одвија
И овог ме пута ослободи.

Но редослед има свако дејство
И крај пута неће се избећи.
Сам сам - грех све јесте и неверство
Није живот што и поље прећи.

Зар ниси, ноћас, чула шум,
шум мјесечине плаве;
зар ниси чула мој корак низ друм,
кроз жита и кроз траве?

Јавио ми се тајни глас
у сјети пастирских фрула
и осјетих да је посљедњи спас
небески занос чула.

Занијети се било чим
што није у грешном тијелу,
вијугаво, као модри дим
над родном кућом у селу.

Растат се прије вјечног сна
са сјајем и успоменом,
расути љубав и своје ја
и страст за лутањем, женом.

Дати се вјетру као лист,
облаку као туга у загрљају благом.
Нестати као пјесма чист,
без драге и без друга,
тихим мјесечевим трагом…

Нестаде дан, и нестала сва сласт је!
Слатки глас, усне, дах, мекана рука,
шапата топлог нежно многогласје,
очи, остварен облик дивног струка!

Избледе цвет, већ лепоту не пружа,
избледе из мог ока лепи сјај
којим једино бејах наоружан,
бледи топлина, глас, белина, рај -

без недоличне Евине наготе
празници свети нису више млади;
ред је да љубав почне из лепоте

ткање над тамом, задовољства ради;
ал, ако љубав би тек прошли дан,
нек ми да брзу молитву пред сан.

Има старинских снова пуних паучине
те пријају ко сиве стољетне бутеље,
а има снова оловних и мрачних
кад нас камен млински
ко паклени млин меље.

Има снова чудних ко густа брабантска слика:
на улицама страва, рат, пожар и вика,
а ђаво гвири под луком црквеног звоника,
крајина је мрачна, пуна модрих и зелених видика.

Ко стари сановници и трули календари,
у сну леже многе непознате ствари.

Гибају се сјене, у оклопу, витешке,
говоре се ријечи искрене и тешке.
У сну је слика лика људског облачна и добра,
у срцу ближњег снију риђовка и кобра.

Бацају се карте, цекина звечи звекет,
на мјесечини млачној полутихи крекет.

Ствари су будне нејасне и јасне,
у сновима свијећа ума гасне,
а пале се боје необичне и красне.

Спрам јутра снови гасну ко сјај старих слика,
по слици се снова пукотине мичу,
пјега за пјегом као сјене ничу
и гасне лик за ликом у безличју без лика.

Боје су још снова ко птице на длану,
на вршку прста топал удар крила, лепет,
а у срцу одсјај, титрај, облак, трепет.

Непомичне и сјајне
гледаху твоје далеке очи
На мојим празним длановима
носим спомен
на облик твоје главе,
твојих рамена,
твојих усана.
Чувам и ведри осмех
твоје доброте.
Немам ништа друго
Нити ће ми ишта друго недостајати
Била сам богатија од целог света!

Рашчешљане косе и боса је била,
И седећ, босонога, уз те трске младе:
док пролазих туда мишљах да је вила,
и рекох: "Хоћеш ли доћи у ливаде?"

Подиже на мене свој поглед охоли
што оста лепоти да на славље сећа,
и рекох:" Хоћеш ли, доб је кад се воли,
хоћеш ли у шетњу под сенком дрвећа?"

Брисала је стопе крај реке у трави:
кад по други пут загледа се у ме
у несташној деви мисао се јави,
Ох! како певаху птице удно шуме!

Како вода благо љубљаше обалу!
Угледах у трсци зеленој и пуној
девојчицу срећну, дивљу, устрепталу,
с косом у очима, и с осмехом у њој.

Знам час када најмирније лице
свирепо грчење измени:
зачас мукла мука избије из тмице;
то не виде људи вревом залуђени.

Ви, моје речи, одајете узалуд
тајни ујед и кроз срце студ;
у праву је онај кога мук не штреца:
песма спокојства је песма која јеца

Хоћу да знам
једну ствар.

Знаш како је то
ако гледам
кристални месец, црвену грану
споре јесени у мом прозору,
ако дотакнем
уз ватру неопипљив пепео
или изборано тело кладе,
све ме одводи теби
као да је све што постоји,
мириси, светлост, метали
попут малих барки што плове
ка острвима твојим која ме чекају.

Е, па добро,
ако мало-помало престанеш да ме волиш
и ја ћу престати тебе да волим
мало-помало.

Ако ме одједном заборавиш
не тражи ме
јер бих те ја већ заборавио.

Ако сматраш дугим и лудим
ветар застава
што пролази кроз мој живот
и одлучиш
да ме оставиш на обали
срца у коме имам корена
запамти
да ћу тога дана,
тога часа
дићи руке
ишчупати своје корене
у потрази за другим тлом.

Али
ако сваки дан,
сваки сат,
пристанеш да ми будеш судбина
с неумољивом слашћу,
ако се свакога дана попне
један цвет до твојих усана тражећи ме
о љубави моја, о моја
у мени се сва та ватра понавља,
у мени ништа није угашено ни заборављено,
моја љубав се храни твојом љубављу, љубљена,
и све док живиш биће у твојим рукама
не напуштајући моје.