Мојој госпи не сја сунашце из зена;
Корал је рујнији од њених усница;
Ако снег је бео – сива груд' је њена,
А власи јој косе као црна жица.

Видех да ни дамаст, ни руже беле
Ни рујне – на образу њеном не бише;
А неки мириси већу сласт ми деле
Него топли дах моје госпе док дише.

Но волим чути хор њен, добро знам то да
Звуцима музике умилност је јача;
Знам, богињу никад не видех да хода;

Госпа ми, кад иде, по тлима корача.
И моја је љубав ретка као она
Што лажној поредби у вери је склона.