Нећемо пити из исте чаше
ни воду, а ни слатко вино,
љубити се у рано јутро наше,
ни навече кроз прозор мотрити.
Ти дишеш
сунцем, мене луна плави,
али у једној
живимо љубави.
Увек је нежни пријатељ са мном,
с тобом је ведра пријатељица
твоја,
али ја схватам страх у оку
тамном,
и ти си кривац мога неспокоја.
Ми сусрете
одужујемо своје,
а мир наш
чувати суђено је.
Твој глас у мојим песмама се
вије,
у стиховима твојим лебди мој
дах,
о, има пламена којег не сме
дотакнути ни заборав, ни страх.
И да знаш
како сад привлаче мене
те твоје усне
суве и румене.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!