Црно и мокро стоји у парку дрвеће,
Не миче се и ћути;
Не тиче га се оно сунце што се једва креће?
И у магли као колут жути,
Без страсти и плама,
Тромо гази горњим путањама.

Гледаш у капље: свака грана плаче.
Стискаш руку око хладне коре;
Приљубљујеш се уз мене јаче,
И мисли ти горе —
Пусти срце, нек силно уздише;
Али се не бој — то дрво дише.