Зар ниси, ноћас, чула шум,
шум мјесечине плаве;
зар ниси чула мој корак низ друм,
кроз жита и кроз траве?

Јавио ми се тајни глас
у сјети пастирских фрула
и осјетих да је посљедњи спас
небески занос чула.

Занијети се било чим
што није у грешном тијелу,
вијугаво, као модри дим
над родном кућом у селу.

Растат се прије вјечног сна
са сјајем и успоменом,
расути љубав и своје ја
и страст за лутањем, женом.

Дати се вјетру као лист,
облаку као туга у загрљају благом.
Нестати као пјесма чист,
без драге и без друга,
тихим мјесечевим трагом…