четвртак, 10. мај 2012.

Милена Павловић Барили | У МОЈОЈ СВЕСТИ

У мојој свести твоја слика
јача од светлости.
Кидајући струне светлости
утиснуо си свој лик
у моју свест.
Само мудраци разумеју моје речи,
за остале
време доноси пепео.
Као бескрајни неразговетни гласови
крстаре дани мојим животом,
као сени
и као воде.
Али ја остајем да сањам покрај тебе
јер твој дах је једини магнет
који сам срела на овом путу,
сада се одмарам.
На лицу носим светлост једне звезде,
у срцу твоју слику.
Само мудраци разумеју моје речи.

среда, 09. мај 2012.

Јован Дучић: СТРОФЕ ЈЕДНОЈ ЖЕНИ

Гледаћу твој сјајни сен на таласима,
И стопе на песку; с јутром на врхунцу,
Као прво гнездо будно међу свима,
Ја те певам као химну земље Сунцу.

Ти си искра мога мача победнога;
Сто музичких врела што брује и плаве;
Поглед који хоће да сагледа Бога;
Пехар из ког пијем страшно пиће Славе.

Кроз тамну је пустош моје крило секло,
Где сад сја твој покрет и твоја реч зари;
И као да свему ти беше порекло,
Сунце што ми откри место свију ствари.

Све воде посташе за одсев твог стаса,
Простор, да имаднеш душу зачуђену,
Мир тамних долина за ехо твог гласа,
Сунце да на свету бациш своју сену.

Ти си као лађа с крупним једрилама,
Што носи поднебља других копна; о, ти,
Што се, неумитна, јави међу нама
Да даш свој дах земљи и свој глас лепоти.

понедељак, 07. мај 2012.

Милан Ракић‎: ОЧАЈНА ПЕСМА

Упиј се у мене загрљајем једним,
Ко грозница тајна струји мојом крви,
Крепко стегни моје тело, нек се смрви,
И дај ми пољупце за којима жедним.

Као Хермес стари и с њим Афродита.
Стопи се у мени страшћу твојом целом,
Да сав изнемогнем под витким ти телом,
И да душа моја најзад буде сита...

— Кад помислим, драга, да ће доћи време
Кад за мене неће постојати жена,
Кад ће чула моја редом да занеме,
И страсти да прођу као дим и пена,

А да ће, још увек, покрај мене свуда
Бити месечине под којом се жуди,
И младих срдаца што стварају чуда,
И жена што воле, и вољених људи,

Вриснуо бих, драга, рикнуо бих тада
Као бик погођен зрном посред чела
Што у напорима узалудним пада
Док из њега бије крв црна и врела...

Упиј се у мени загрљајем једним,
Ко грозница тајна струји мојом крви,
Крепко стегни моје тело, нек се смрви,
И дај ми пољупце за којима жедним.

среда, 02. мај 2012.

Новалис | ПЕСМА

Једном, кад бројке и знамења
не буду кључ за сва створења,
кад свак што пева, љуби, сања
имао буде више знања
од свакојега учењака,
кад свет из дубокога мрака
почне ко стварни свет да ходи
према животу и слободи,
кад светлост се са сенком спари
у праву јасност свију ствари,
када се увиди да вечна
збивања светска неизречна
у бајци и у песми леже –
намах ће да се тад разбеже
само од једне речи тајне
прилике мрске и очајне..


Можда вас ово занима

Пратиоци сајта