Прво су прсти,
Онда су руке ишчезле

1.
Постоји тек једна њена сигурна норма,
тек један здрав икаровски циљ
и, истовремено, недодирљив гранични стуб
и забрана: једноставност обичног говора.
Живи само на путу ка тој равњачи.
Падне ли на њу, испари.

Око свакодневног језика
плете мрежу несамовољне завере,
као око своје муве карикатура.
И кршење његових закона зауставља:
после духа, пре злочина.

2.
Поезија је најкраћи
међу заобилазним путевима
којима реч иде на састанак са светом,
реч коју је живот отерао од куће,
а она сад покушава да јој се
изокола врати. А песма?
Песма је монденско излетиште
у коме се повремено, тајно,
уз посредовање песника - сведока,
невино састају реч и живот
у намери да се измире.

Све то не зависи од мене.

Сетим се како беше леп,
над водама дубоким неким,
као Месец бео,
са луком танким и меким,
један мост.
И, видиш, то утеши ме.

Не зависи од мене.

Доста је да тог дана,
земља око мене замирише преорана,
или да облаци пролете,
мало ниже,
па да ме то протресе.

Не, не од мене.

Доста ће бити тако, једне зиме,
из врта једног завејаног
истрчи неко озебло, туђе, дете
и загрли ме.

Деси се: да се зачудим, кад ме изненада растуже:
кишица плаха,
ил једна смеђа дечија глава
у коју се загледам дуже.

Што ми долазиш ту
У сну? 
Што упиреш у мене
Чудесне очи јасне,
Сетне,
Дно хладног врела са стене?
Што су ти уста – мук?
Који прекор, патње које,
Жудње неиспуњене стоје
У њима, ко сутон румен
Што плане и опет утрне –
У тму?

Што ми долазиш ту
У сну?
Ти си се много поносила
И моје наде косила,
Из срца пила ко с чесме
Вапај ове потресне –
Песме.
Мене ти не знаш, кад изиђеш,
На улици ме – мимоиђеш,
Кад се наклоним – не погледаш
И отпоздрав ми никад не даш,
Ал знаш ме, и кад не приђеш,
Како те волим, без помоћи,
Како се мучим силних ноћи
И како дуго из све моћи
Свој бол, свој жал и песму ту
Скривам у срцу на дну.

Ал не, ух!
Дођи ми, звездо, ту,
Макар у сну!
У животу ћу вавек да тужим –
Уживо.
Па нек срце што се зари,
Попут бисера у бари,
Пламсај не дочека –
Кад те усни, бар тада полети,
Тад, у тузи, бар јаче затрепти,
У уздаху ко да нађе лека,
Па од сновиђења датог
Спозна срећу благодатног
Замишљеног, тог податног
Греха!

1895.

Сиви су: под небом ждрали, 

мрак који сипи, пут,
брегови мали.

Свије се јесен, и свали
На сваки кут.

Једва се спушта и чује
вечерње цркве звон.
Прошуми, кљује.

Пепелом загробним трује
Душе удављен тон.

Знамо вас добро, профитери,
И вас по врху и вас доле —
Увек неверне свакој вери,
Увек с презрењем за све боле.

Знамо вас добро профитере.
И децу нишчих, о Господе;
За сваки полет с пуно мере,
У свако вино с мало воде.

За сваку светлост ви сте слепи,
Само у тмини прогледате;
Од свега су вам дужи џепи,
Тачни сте сви у црне сате.

Својих решења и идеја,
Својих начела имате и ви —
Кад год се неком руши стреја,
И гаси свећа где ко живи.

Све се купује и све прода.
Увек сте тачни за пазаре:
Кад је на тргу и част рода,
И тријумф нов и славе старе.

Крај локве крви мученика,
И ту имате своја мнења...
За компромис је ваша клика,
И у мрак задњег поколења...

Док наше врте мори слана,
Вас мирно сунце и сад греје:
Вама је тешко без кишобрана,
А лако вам је без идеје.

-извор-

Та ту скоро, биће ових дана,
са'ранисмо једног божјег раба.
Читали сте, вид'ли сте параду,
тај раб божји беше једна баба..
Затутњаше сва четири звона,
поврвеше ките и мундири,
поврвеше перјанице бојне,
поврвеше безбројни шешири.
Сви мајори дебели и суви,
официри цела кита сјајна,
пуковници, с орлом и без орла,
и још неко, али то је тајна.
И право је, не тумач'те друкче,
и нашта би ту брбљива злоба,
и право је та последња почаст,
испратити покојну до гроба.
Још скорије, биће ових дана,
са'ранисмо још једог божјег раба.
Ал' на жалост свију баба наших,
тај раб божји није био баба…
Не поврве кита и мундири,
а и ког би да до гроба прати,
и што пође и што хтеде поћи,
од пола се пута кући врати.
Потмуло су ударала звона,
ударала звона из буџака,
а и што би да се чини џева,
кад је пратња српскога јунака.
Српска децо што мислити знате
из овога поуку имате:
У Србији прилике су так'е,
бабе славе, презиру јунаке,
зато и ви не муч'те се џабе,
српска децо, постаните бабе.

---

Инспирација за ову песму била су два погреба. Сахрана мајке пуковника Драгутина Франасовића и покоп мајора Михаила Катанића. Два погреба, у размаку од два дана, усталасала су београдску чаршију. На првом су били краљ Милан и цела влада, а на другом цео Београд али без краља и владе. Многи су шапатом и гласно критиковали краља Милана и чланове владе, јер заслуге мајора Катанића су биле добро познате целој Србији. Овај храбри ратник је у рату од 1877. до 1878. добио много српских одликовања и руски орден Светог Станислава трећег реда. Његовој неустрашивости и срчаности дивили су се чак и непријатељи. После пораза на Нешковом вису, рањен и немоћан, пао је у руке непријатеља. Али и они су ценили хероја, те је у заробљеништву произведен у чин пешадијског мајора! Мајору Катанићу су се многи дивили и поштовали га. Зато су сви били огорчени немарним и омаловажавајућим понашањем краља Милана и министара. Нушић је због ове песме добио две године робије.

Кажем - смрт, а љубим усном као предео.
Смрт ћути, ја звоним од старости будуће.
Под тобом ја видим град млад, узаврео
и наше смејање с окна сваке куће.

О, никада такве страсти било није
ко пољем те ноћи на ивици гроба.
Ја нисам љубио никада силније
ту росу и тебе но у оно доба

кад су нам сврдлали меци и вртлози,
бол што је из рана лоптио на све,
кад је брат проходо на дрвеној нози,
кад су нам везали и очи и сне.

Тишином? Не. Песмом срце моје врије.
Љубав је кћер чији је син имао сина
да одагна страву из земље Србије
и љуби девојке у куцај малина.

Дим за жар, мир за бол, мук за реч - ја нећу.
Ја пуцам да љубим твоја вита ребра.
И рањен ја тражим, ко слобода - срећу,
ко дан - тај смех под прокислим кровом неба.

Радуј се, о радуј, радујте се сви
пркосу што цвета на оштрици море,
топломе зрну што под женским ребром зри,
морима што оком девојке говоре.

Рекнем ли - смрт, љубим ко усном - предео.
Рекнем ли - крај - звоним од страсти будуће.
Под тобом ја видим град млад, узаврео
и наше смејање с окна сваке куће.

Усред облака лепршавих и меких
А у дворцу суморни сат дуго траје
И торњу глед шаље пун стрела љутих

Свом дому тромо иде жена неверна
Њено је лице строго и замишљено
Одано најчвршћем загрљају сна
И том ватром храбри срце уплашено

Брига ме за њих – рекох у свом немиру
Загушљиво ми је свете, теби зборим
Бежим свом врту да гледам звезде уз лиру
Бар седам дана од људи да се одморим.

1918.

• С руског превео Анђелко Заблаћански

Никад се душа не показа нага,
и остаће у земљи закопана руда.
Зар си знао кад сам бивала од мржње луда,
и кад је сијала у мени милошта блага?

Никада се не разави цела као платно
што га на обали река жене беле.
Залуд смо слушали по вечери целе
о чему куца тужно срца клатно.

Нема моста међ душама нашим ни зглоба,
понор страшни између најближих зија.
Зар сам знала ја кад ти је душа бивала змија,
кад је у њој била љубав, кад радост, кад злоба?

Све за својим путем, ја сам жудно хтео

У топлом сјају ваше цветне зоре
Губе се ко и врхови мачева
И звезде, смртно блед им лик не снева.
Но зоре ваше док још ватре горе

Из запада крвава се разлева
Ко зора ваша ведрог плама море.
И два та плама лепши плам још творе:
Са зором вашом запад ваш се слева.

Најдивније блистање сад се расу,
И једна ружа тек небеса сва су -
А звезде две у њима сене губе:

Ваша се, ево, златна звезда спаја
Јутарња са вечерњом сред тог сјаја,
Ко врхови мачева да се љубе.

Не могу нас дохватити ни време пред којим узмичемо
са ужасом у очима, не осврнувши се,
ни неме животиње, ни таласи,
ни ноге невидљивих јахача, ни коприве.

Али сиђите ви којима
добацујем пољубац кроз прозор већ близу светлости,
угушени на прагу, заустављени
једним звиждуком, великим лампама лета.

Сачекујући наш повратак хватате се за руке,
не осетивши да опасност може наићи са било које стране;
трчите једни другима у сусрет, осмехујте се
збуњени од првог додира док доручкујете удвоје.

Оне руже испаљене у ваздух, она
звона у долини, шаптање, додир рубља,
слике које доживљавамо поново, присуство
мора које се удваја, корака које сустижемо.

У којој земљи без сенке никле су твоје очи 
Јер нигде сломљена тишина није додирнула толико тело
Нити је други пламен обузео те распеване ноћи
У дубинама алги где пратиће ме увек ова чулна магла

За целу бајку што није био живот
Дао бих све речи што нису ни тајна ни магла
Све редом падаће мирис звезда стаблом жеђи
За нечујне птице што одбродиће ми стравом

О да су ти сви трагови и ова слабост рекли
Да су ти дани и осмех тајанствени као вода
Да си та вода где ћу овлажити чело
Ти у једној веђи јутро у другој вече

За руке луде ове руке за црне за вреле суморне руке
Само си мир само рањена звер даљина
Не делим те више од вере мојих трепавица
Авет или мрамор за кап ватре у свим сновима.

Не вјерујем овој ноћи
издаће ме.
Ако само склопим очи,
ако тренем,
прикрашће се,
заклаће ме,
или ће ме удавити омчом мрака.

Не вјерујем овој ноћи,
црној,
глувој,
без корака.
Још могу понеки осмијех да слажем,
понеку срећу да одглумим,
још могу понешто лијепо да кажем
сваком осим себи
- не дају ми
болнице,
болнице,
брезовици,
бежанијске косе,
касиндоли.
Узалуд се враћам некад драгој слици,
птици,
небу,
лишћу...
Боли,
боли,
боли...

И кријем се тако крвав
унакажен
у завјесе своје црне
страшне кише...
Још могу понеки осмијех да слажем
али све тише,
тише,
тише...