Ваља се небом месец жив као да је
Усред облака лепршавих и меких
А у дворцу суморни сат дуго траје
И торњу глед шаље пун стрела љутих
Свом дому тромо иде жена неверна
Њено је лице строго и замишљено
Одано најчвршћем загрљају сна
И том ватром храбри срце уплашено
Брига ме за њих – рекох у свом немиру
Загушљиво ми је свете, теби зборим
Бежим свом врту да гледам звезде уз лиру
Бар седам дана од људи да се одморим.
1918.
- С руског превео Анђелко Заблаћански
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!