Све за својим путем! Али заман муке: 

На раскршћу сваком увек сам се срео
С кажипрстом кобним невидљиве руке.

Хтедох у свом срцу да глас себе чујем,
А ја чух у слуху глас ко зна од куда... 

Хтедох да се отмем, да сневам, да снујем:
Друштво невидљивих пратило ме свуда...

Ја где сам? - Завапих. Моје дело где је?
Кога следим вечно, несвесно и страсно?
И у мени самом колико је мене?
Колико?... Све ћути. Ах! то је ужасно.