1.10.10.

27 октобар 2010

Весна Парун: МОЛИТВА

Балканска поезија , Весна Парун

Молим за Сунце у твојим очима,

за додир који буди трептај живота,

за тебе једина љубави моја.

Молим да руже не увену као сећања,

да ниједну сузу не пусте више.

Молим за твоје речи саткане од жеље,

За наше душе обојене тугом.

Молим да самоћа не боли више,

да дођеш у мој свет,

да свака нада постане стварност,

да сваки трен са тобом буде вечност.

Молим да твоје руке,

Отопе лед мога живота,

да време избрише боли,

да срце закуца још јаче.

Молим да не живим од сећања која се гасе,

Да никада – постане заувек.

Молим, молим љубав

Прочитајте више >>

25 октобар 2010

Борис Пастернак – ТУГОМ МУТИШ ОЧИ

Борис Пастернак , Руска поезија

Раздражљива а тако тиха,
сва си од ватре која гори.
Дај ми, у тамно здање стиха
лепоту твоју да затворим.

Гле како су преображене
у жару кућице абажура,
крај зида, крај окна, наше сене
и обриси наших фигура.

С ногама седиш на дивану,
по турски их под собом сплете,
свеједно- на светлу и у тами
ти вазда судиш као дете.

Причајући - на концу се збише
зрнца што ти падоше с врата.
Поглед твој је тужан сувише,
а реч наивна и умиљата.

Реч љубав тек теби могу дати;
све друго је неважно, лако,
за те – свет ћу преименовати,
само ако ти желиш тако.

Можда ће чувство благо, тајно
твој тамни поглед да источи
и твог срца богатство сјајно?!
Зашто ли тугом мутиш очи?

Прочитајте више >>

24 октобар 2010

Јован Дучић: ЋУТАЊЕ

Јован Дучић , Српска поезија

Остале су страсне речи неречене,
Само твоје очи, мирне као тмина,

Оне су гледале и слушале мене;
Мој бол на твом уху певаше тишина.

Каква химна срца, та реч неречена!
Та реч што не позна беспућа и блудње!
Кад тишина збори место нас, реч њена
Има сву чистоту сна и болне жудње.

Та блага музика љубави што ћути,
Има мир молитве у дубини духа:
Никада се речју лажи не помути,
Нит се глас порочни дирне нашег слуха.

Идеја у неми камен увајана;
Вера сва у сузи што неће да капи;
Та заклетва што је у незнан час дана;
И највиши закон бола који вапи.

Прочитајте више >>

22 октобар 2010

Иван В. Лалић: ДОКАЗИ

Иван В. Лалић ,

Докажи, ако можеш, да те нема –

То неће бити доказ да ја јесам.

Докажи опет, јер доказе све сам

Заборавио. Зато трајем, земан.

Кадкад ноћу у тишини слушам;
Трепери простор, рађа се олуја.
Пулсира огањ у звездама згрушан
По вољи Бога славуја и гуја...

Докажи своју одсутност на начин
Да ум се смрзне, а да срце схвати -
Зашто од тебе иштем немогуће?

Промаја ноћи, један кров без куће,
Пехар кукуте, напев као зачин-
Пошаљи твоју сенку , да ме прати.

Прочитајте више >>

20 октобар 2010

Алекса Шантић: ЧЕЖЊА

Алекса Шантић , Српска поезија

Гдје сте? Ја будан на прозору стојим
Наслоњен челом на стакло... Све спава...
Ноћ сјајна, кô да по окнима мојим
Полако шушти ваша коса плава...

У ове часе звијездâ и сновâ
У вашу башту ја сам долазио;
Мирисао је јоргован и зова,
И мрки чемпрес повијо се ти'о.

У ове часе ви сте ружа били,
Ја лептир био што на цвијет пада;
Ах, ваше косе, очи, смијех мили,
И ваше тијело и љепота млада

Опише мене... Ми бјесмо у рају,
Јабуке слатке берући са грана...
Док славуј пјева и звијезде сјају
И расипа се мирис јоргована.

Но све је прошло... Кô јаблан без росе
Сам гинем сада и у чежњи стојим...
Ноћ сјајна, ко да свила ваше косе
Полако шушти по окнима мојим.

1905.

Прочитајте више >>

18 октобар 2010

Десанка Максимовић: ВЕРНОСТ

Десанка Максимовић , Српска поезија

Гајим цвет да те закитим кад се вратиш.
Ничије очи не смеју на њега пасти,
ничије очи до твог повратка.

Нико сем тебе осетити не сме
како му је душа мирисна и слатка.

Пред људима спуштам земљи очи,
чувам их за тебе кад се вратиш,
нека буду пуне као јутарњи зденци,
кад приђеш у њима радост да захватиш.

Учим за тебе у потаји песме,
нико од људи њиме топле звуке
пре твог повратка никад чути не сме.
Запеваћу их тек кад издалека
спазим да ти си ми испружио руке.

Смири напаћену душу, смири,
чувам срце до твог повратка.
Сва патња, ма како дуга била,
тад чиниће ми се да је била кратка.

Загрљај наш биће дуг као чекање,
биће дуг бескрајно.
Узећу те у сутон на своје груди
и пустити тек у јутро сјајно.

Гајим цвет да те закитим кад се вратиш.
Преда те с цвећем увек ја пожурих.
О, биће опет хиљаду дана среће
после хиљаду сузних и тмурних.

Прочитајте више >>

16 октобар 2010

Стеван Раичковић: СЛУШАМ СВОЈ ТАМНИ ГЛАС ИЗГОВОРЕН ПОД ЛИШЋЕМ

Српска поезија , Српски песници

Застанем:

И тражим некуд у себи реч једноставну, сасвим,
Просто која извире,
Скоро налик твом дисању кад спаваш,
Те има од оног небесног
Што се свија
Благо и неприметно
И лаки стас трава и спокојност камења.
Застанем.. и тражим реч.
Па кад је нађем
Предуго слушам свој тамни глас изговорен под лишћем
И откривам:
Само је реч моја у ваздуху
И светлост
Па тоне моја реч, некуда.
Ја не знам куда тоне, губи се.
Кад би је ветар однео
У неко срце
Да шуми као лишће љубави!

Прочитајте више >>

14 октобар 2010

Витомир - Вито Николић: УМЈЕСТО МОЛИТВЕ ЗА ДАЛЕКУ

Вито Николић , Српска поезија

Понекад, давна, сјетим те се,
а нешто топло засја у души
као од добре старе пјесме
што се случајно запјевуши.

Гдје ли си ноћас, ти далека,
да ли си негдје свила дом,
или још увијек, као некад,
луташ поноћним Београдом.

Да ли још тражиш оног чудног,
оног из твојих снова врелих,
кога си тражила узалудно
и оне ноћи кад смо се срели.

Тражи, само тражи, трагај,
он ипак једном мора доћи
из твојих лијепих снова, драга,
у твоје нимало лијепе ноћи.

Као што дођу ове пјесме
из дивних шума непознатих
право у наше ружне несне,
у горку збиљу касних сати.

Понекад тако сјетим те се,
а нешто топло засја у души
као од добре старе пјесме
што се случајно запјевуши.

Прочитајте више >>

12 октобар 2010

Душан Костић | ПОНЕКАД

Душан Костић , Српска поезија

Понекад ми се учини

да си облак који прође:

био је и нестао.

Била си грана, била си грожђе

које сам једва, можда у сну

унесен усном дотакао.

Понекад осјетим, у осами,

да је све тако брзо било

метеор који је у тавно крило

вода и трава пао:

понекад зажелим да смо сами

опет и опет, да дођу снови

које сам ти некад шапутао.

Прочитајте више >>

10 октобар 2010

Бранко Миљковић: ЉУБАВ ПОЕЗИЈЕ

Бранко Миљковић , Српска поезија

Ја волим срећу која није срећна,
песму која мири завађене речи
слободу која има своје робове
и усну која се купује за пољубац.

Ја волим реч о коју се отимају две слике
и слику нацртану на очном капку изнутра,
цветове који се препиру са временом
у име будућих плодова и пролећне части.

Ја волим све што се креће,
јер све што се креће,
креће се по законима мировања и смрти.
Волим све истине које нису обавезне.

Ја волим јучерашње нежности,
да кажем своме телу "доста" и да сањам биље,
прсте, очи, слух другачије распоређене
у шуми неголи у телу.

Прочитајте више >>

07 октобар 2010

Мика Антић: ИКОНА

Мика Антић , Српска поезија

Заборави да негде на свету постоје

некакви твоји мужеви,
и моје жене,
и постеље у којима су снови занат.

Нека друмови буду
за мене и тебе пружени
ове случајне вечери
далеко
у неповрат.

Можда смо зато и рођени
да једном туда одемо.
Да ти милујем косу
као да сам ти први.

А после
да једно другоме
мало лепог додамо
уз две-три мрве љубави
и једну крпицу крви.

Никада нећу због тебе
ићи да лочем рум,
ни да срочим за вечност
најбољу песму крај чаше.

Мало ми се осмехни
кад се вратиш низ друм.
И немој да ми машеш.
Ни ја нећу да машем.

Прочитајте више >>

06 октобар 2010

Рабиндранат Тагоре: Градинар 49

Рабиндранат Тагоре ,

Чувам јој руке, грлим је и тражим

Да пољупцима опљачкам њен смех,
У наручју да отмем јој дражи
Да испијем јој усне, тамне као грех.

Али ко небу плаветнило да узме?
Лепоту ми се додирнути хтело,
Ал' измеђ' руку она ми испуже:
У рукама ми оста само тело.

Где је лепота? Где је њен свет?
Враћам се натраг преварен и сможден.
Ах како телом да дотакнем цвет
Што само дух га дотакнути може?

Прочитајте више >>

03 октобар 2010

Марина Ивановна Цветајева: ЈАТО ГАЛЕБОВА

Марина Цветајева , Руска поезија

Ја ћу те отети, од свих земаља, од свих небеса

Зато што ми је шума колевка – гроб грм скресан
Зато што по земљи на једној нози шећем
Зато што о теби певам како нико неће

Ја ћу те отети од времена и ноћи тамних
Од свих златних застава, од мећева свих
Кључеве ћу бацити и псе отерати са трема
Зато што од највернијег пса ја сам верна

Ја ћу те отети од свих жена - што да увијам?
Нећеш бити ничији муж, ни ја жена ничија
И у последњем трену, узећу те - не причај!
Од оног с којим Јаков у ноћи скита

Али док ти руке не скрсте на грудима –
О проклетства - у теби још луде крви има:
Два твоја крила у етру траже лек
Теби је свет - колевка, а гроб - свет.

Прочитајте више >>