да си облак који прође:
био је и нестао.
Била си грана, била си грожђе
које сам једва, можда у сну
унесен усном дотакао.
Понекад осјетим, у осами,
да је све тако брзо било
метеор који је у тавно крило
вода и трава пао:
понекад зажелим да смо сами
опет и опет, да дођу снови
које сам ти некад шапутао.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!