Понекад ми се учини

да си облак који прође:

био је и нестао.

Била си грана, била си грожђе

које сам једва, можда у сну

унесен усном дотакао.

Понекад осјетим, у осами,

да је све тако брзо било

метеор који је у тавно крило

вода и трава пао:

понекад зажелим да смо сами

опет и опет, да дођу снови

које сам ти некад шапутао.