![](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgLROBV23fOL_rU6zyRPJkbXzrwXl1w2HDP_fVRyNvlC2Q8x-bjBsS_MD-X2JBap4Z3VI_dmPfZHaPSDUumm4U4aZiCzqEKYR5SoNtWGlSxn2Uwbhjti8yN37nSAiXbxebEFNqlbgsVh7w/s200/stevan-raickovic.jpg)
Просто која извире,
Скоро налик твом дисању кад спаваш,
Те има од оног небесног
Што се свија
Благо и неприметно
И лаки стас трава и спокојност камења.
Застанем.. и тражим реч.
Па кад је нађем
Предуго слушам свој тамни глас изговорен под лишћем
И откривам:
Само је реч моја у ваздуху
И светлост
Па тоне моја реч, некуда.
Ја не знам куда тоне, губи се.
Кад би је ветар однео
У неко срце
Да шуми као лишће љубави!
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!