четвртак, 10. октобар 2019.

Габријела Мистрал | ОДСУТНОСТ

Од тебе моје тело кап по кап одлази,
моје лице одлази у глувом уљу;
моје руке у растопљеној живи,
моје ноге у два прашњава времена.

Све одлази од тебе, све од нас одлази.

Одлази мој глас који се претварао
у звоно, глуво за сваког, осим за нас.
Одлазе моји покрети што су се упредали
пред твојим очима као ткалачки чунак.
Одлази мој поглед, који је немоћан
када те гледа, брест и смрека.

Одлазим од тебе са самим твојим дахом,
као влага испаравам се из свога тела.
Одлазим од тебе с будношћу и са сном.
У твом верном сећању већ се бришем
и у твојој успомени већ сам као они
што се не родише у пољима и луговима

Да сам крв, колала бих  длановима
твог рада, твојим устима младог вина
Да сам твоја утроба, изгорела бих
у твојим корацима, које више не чујем,
у твојој страсти, која пролама ноћ
као махнитост осамљеног мора.

Све од нас одлази, све од нас одлази.

понедељак, 07. октобар 2019.

Арсен Дедић | КУЋА ПОРЕД МОРА

Разнесене валима и вјетром
ту су топле рушевине љета;
На рубу напуштеног мора
и једног изгубљеног свијета.

Ничег нема, ничег нема
од тебе, од мене.

Остала је само празна кућа
мало ствари љетовања нашег
на столу новине још леже
са неким датумима јула.

Наша љубав сад се руши
као пјешчана кула.
Ал’ још сам увијек овдје
још загледан у море
на вратима виле у којој туга спава.

А кише су се слиле у цвјетове агава
и љету је крај.

Од времена поезије и мира
остала је само пуста кућа
у ноћи окренута мору
сад чека љубавнике нове.

Ничег нема, ничег нема
од тебе, од мене у њој.

субота, 05. октобар 2019.

Владета Вуковић | БЕЗ СУНЦА

Сунце — букнула зеница неба,
па обневиде птице испод облака,
надоблачне се населе у предео светлости.
Свака по зрно сузе у песму усидри,
свака из будног корена песму изнеби.
Понека изгубљена у
суновратном откосу муње
коначи ко зна где као звезда изгорела.

Као негде изгубљену птицу,
у заседи те очекује дубина сна,
која те нечујним звуком такне.
По ко зна који пут
с тобом незнаним дешава се преображај.
Надај се макар да ће после прве године
из тебе трава смарагдом да запожари.

1960.

петак, 04. октобар 2019.

Скендер Куленовић | НАД МРТВОМ МАЈКОМ СВОЈОМ

Пољуби још једном јој чело, којим те сада гледа
испод капака мртвих: усном што стид ти је стину
невјерства измјери своја на том челу од леда,
и запамти их вјерно у сваком своме вину.

Баци још један јој грумен земље која је прима,
да видиш како се она сахрањивала у те,
да чујеш како ће пасти твоја залудна рима
као што пада сад земља на та уста што ћуте.

Заустави ту сузу што хоће да ти испере
тај пелин у омчи грла, тај касни јаук вјере,
и хумку што расте ко гријех – облије тугом крина.

Не мичи никуд, јер корак – корак је заборава,
стој, гледај: тако си ницо ко што ће из ње трава.
Занијеми јој над гробом, и буди вјерна тишина.

четвртак, 03. октобар 2019.

Сергеј Јесењин | * * *

Радост је када се у жбунова сени
Плаче за прошлошћу обала рођених
И, док се о првим сединама ћути,
С притајеним болом на судбину љути.

Ни друга, ни мисли на обличје жене
Не доносе њене речи одмерене,
Ал у њој, ко вере, има живих снова
Да се усне такну скривених светова.

Волиш у њој вече и овас над реком,
И децу са косом кестењастом, меком.
Стресавши са веђа невидљиви дим
Ми ћаскамо овде о тајнама тим.

Кроткост је то нежна, кад седиш на прагу
И молиш се сунцу и путељку драгу.
По пољани голој, шумом без радости
Мисли наше туже за правом младости.

У очеву бајку, у времена мила
Понео нас жамор непознатих крила ...
Али чврсто усред ковиљних лугоза
Истина почива родитељских снова.


Можда вас ово занима

Пратиоци сајта