Вечерас ја сам као скромни слуга

Нема мене ал има љубави моје; Видим је у сунцу и земљи где нам труну кости.
Довршава се дан у њеној захвалности
Слично музици слично празнини, спокојем.

Она ће сачувати намере моје и твоје
И васкрснуће мртве рођендане по милости.
У подножју ветра немерљива сен охолости
Нестаће у пепелу оних што више не постоје.

У пусто срце у мртво време ме зови,
Минула чежњо, да се свет понови.
Ако не сазнах љубав и успавах свој ум,

Па ми је празан дан који још дошао није,
Ко грану која се издужује у узалудан шум
Нека ме недостојног ветар обавије.

- извор -

Ми смо се сувише сретали на раскршћима незнаним
Мада смо различитим путевима корачали
Тињало небо вечерње у шипразима звезданим
И увек облаци ждралова са пролећем се враћали.

Ми смо се сувише сретали а речи рекли нисмо
И у лета коврџава са препланулим лицима
Под капом зелених дудова за часак застали смо
Па онда прошли, одлутали свако за својим видицима.

У новембру су облаци као буктиње рудели
И ветар кишама умио сиво поподне оголело
А путеви се дужили и раскршћа су жудела
За нешто кратко у сусрету што се толико волело.

У зиме снежне, побелеле к'о твоји испрани дланови
Дуго си, дуго чекала под јабланом, на смету
И врат ми голи увила марамом својом ланеном
Да сивооком путнику не буде зима у свету.

Па ипак, ти су сусрети тек кратка радовања
Јер знам: на неком раскршћу нећу те видети више
Пружићеш некоме дланове, престаће путовања
И под кров неки свратићеш да се склониш од кише.

Спустићу твоју мараму успут крај путоказа
И са ветром - другаром отићи набраних веђа
Јер мени живот престаје ако сиђем са стаза
И пред нечијим вратима скинем торбу са леђа.

Њој, која ми дарује радост неизмерну,

И што се моји осећаји буде кад будимо се ми
И што истог трена мир дође кад време је сна,
У нашем дисању складном.

Наша заљубљена тела миришу једно на друго
И не требају нам речи да се разумемо
А некад бесмислене речи нежно схватимо

Неће од зловољног ветра се заледити
Ни од суморног тропског сунца увенути
Цвеће у цветњаку који је наш и само наш

И нек строфе ове прочитају многи:
то је интимност наша – поклон људима.

Зелену грану с тугом жута воћа
у каквом старом сплитском перивоју
сањарим с миром док се душа ноћа
и влага снова хвата душу моју;

ал' чежња дршће као птиче голо,
к'о плава пјесма нагло прекинута,
к'о небо блиједо и безнадно коло,
к'о боси просјак на по' пуста пута.

Сва љубав моја усред цесте кисне,
моје је срце од седам комада;
под сваким мачем један плам да врисне;
над мојим дахом мраморна громада.

Тмурне се мисли реска свјетла боје;
крв у мождане, мозак ван да скочи;
над мојим мраком сијевају тек своје,
туђинска жено, самилосне очи.

- извор -

Доћи ћу ти драга, у јесење вече

кад све ко вал смрти сива киша гута,
и пустињом мрака само бол што лута,
бол који од суза само жешће пече.

Рећи ћу ти речи као јесен тужне,
мутне ко та киша која звезде гаси,
пусте с криком смрти тонућ ко таласи,
и болна ко нада једне душе сузне.

О, да ли ћеш вечно тајанствена жено,
чути речи где ми све се сузе слише,
кô сви ритми туга у падању тмина ?

И да л'  ће на твоје срце затворено
пасти бол мој црни из црних дубина,
кô на прозор избе црни акорд кише?!

Свет овај, у ствари,
и није тако рђав и зао,
мада понеко плаче
и самује
и брине.

Можда је сутон с крова
сасвим случајно пао.

Можда би и ноћ да сване,
можда би и ноћ да сине.

Волим да свако ваља
и верујем бескрајно:
сванућа постоје зато
да човек лакше дише.

И склапам очи.
И сањам
потајно
то врело
то сјајно
јутро од ветра и влати
што се над крошњама њише.

А сигурно је важно
и од свега најпрече:
за сваки образ на свету
по један пољубац скројити.

И кад се умориш горко,
и трне у теби вече,
дивно је свој јастук надом
залити и обојити.

И важно је ово,
важније од најпречег:

кад се толико лепоте
у себи чува и има,
умети,
да нико не сазна,
бар комадић тог нечег
умотати у снове
и досањати свима.

Тако ће век твој бити
мање самотан,
зао,
са мање брига,
ружноће,
и плача,
и страха
и туге.

И сваки пут кад будеш
комадић себе дао
и своје снове свету
по ветровима слао,

личиће јутро на тебе
више него на друге.

•  - извор -

На небу, што је кô лед зелено Пролећне зоре тужније свићу
Да ли плаче у даљини звоно
Ил мио зов је у лепом гласићу

Не заводи ме модри своде
Не играм
Ти си свод жедних непаца
Над мојом главом

Трако пространства
Не обавијај ми се око ногу
Не заноси ме
Ти си будан језик
Седмокраки језик
Под мојим стопалима
Не идем

Дисање моје безазлено
Дисање моје задихано
Не опијај ме
Слутим дах зверке
Не играм

Чујем познати псећи удар
Удар зуба о зубе
Осећам мрак чељусти
Који ми очи отвара
Видим

Видим не сањам

ко зна каква је та жена

која ништа не говори
и коју не срећем
можда је њено самотно плођење
доба звезданих плима
и самоубистава
када бих могао ја бих је насликао као икону
са белим сунцем њених тишина
никад је нисам срео
а срећем тебе
са причом у корацима
загледану у воду
палу одавно у грешно певање
колико дуго можемо да ћутимо
и да се скривамо
у плачном имену свих нада са трга
уз руковет
веселих прича о човеку који гладује
пун воћа у осмеху
и џеповима
ко зна каква је та жена
која ништа не говори
и коју не срећем
када бих могао објаснио бих је
насликао бих је у вечерње доба као икону
са белим сунцем њених тишина
ево видиш
предуго зримо у ноћи
плод пада
не удара по челу

• С македонског препевала Данијела Костадиновић