28 децембар 2013

Никола Шоп: ТАЈНИ ПОХОД

Вечерас ја сам као скромни слуга
Њој у наслоњачи пришао са кључем.
На моме лицу блиједила се туга.
О како сам зажелио снен да је свучем.

Да клекнем и ципеле јој скинем тако мирно.
И оставим их тамо, гдје су увијек биле.
Пун страха тада бих и чарапе јој дирно.
Дрхтале би руке, пузећи испод свиле.

У души ми не би било ништа црно.
Голе бих јој ноге својом сјеном скриво.
И пришао столу, свјетиљку заврно,
Мрак да буде свуда, а око ње сиво.

Ал' како бих дугмета напипо у тами,
Одјећу боје плаве да откопчам са ње,
Тог часа да л' бисмо у соби били сами.
И прозирно је можда кошуље бијело ткање.

На лицу копрена ми све тамније туге.
О не, не бих смио да је свучем.
До врата сам домилио тишином скромног слуге.
И погледо, и погледо и изишо са кључем.

27 децембар 2013

Бранко Миљковић: ПРОПОВЕДАЊЕ ЉУБАВИ

Нема мене ал има љубави моје;
Видим је у сунцу и земљи где нам труну кости.
Довршава се дан у њеној захвалности
Слично музици слично празнини, спокојем.

Она ће сачувати намере моје и твоје
И васкрснуће мртве рођендане по милости.
У подножју ветра немерљива сен охолости
Нестаће у пепелу оних што више не постоје.

У пусто срце у мртво време ме зови,
Минула чежњо, да се свет понови.
Ако не сазнах љубав и успавах свој ум,

Па ми је празан дан који још дошао није,
Ко грану која се издужује у узалудан шум
Нека ме недостојног ветар обавије.

- извор -

25 децембар 2013

Мика Антић: МИ СМО СЕ СУВИШЕ СРЕТАЛИ

Ми смо се сувише сретали на раскршћима незнаним
Мада смо различитим путевима корачали
Тињало небо вечерње у шипразима звезданим
И увек облаци ждралова са пролећем се враћали.

Ми смо се сувише сретали а речи рекли нисмо
И у лета коврџава са препланулим лицима
Под капом зелених дудова за часак застали смо
Па онда прошли, одлутали свако за својим видицима.

У новембру су облаци као буктиње рудели
И ветар кишама умио сиво поподне оголело
А путеви се дужили и раскршћа су жудела
За нешто кратко у сусрету што се толико волело.

У зиме снежне, побелеле к'о твоји испрани дланови
Дуго си, дуго чекала под јабланом, на смету
И врат ми голи увила марамом својом ланеном
Да сивооком путнику не буде зима у свету.

Па ипак, ти су сусрети тек кратка радовања
Јер знам: на неком раскршћу нећу те видети више
Пружићеш некоме дланове, престаће путовања
И под кров неки свратићеш да се склониш од кише.

Спустићу твоју мараму успут крај путоказа
И са ветром - другаром отићи набраних веђа
Јер мени живот престаје ако сиђем са стаза
И пред нечијим вратима скинем торбу са леђа.

23 децембар 2013

Томас Стернс Елиот: ПОСВЕТА МОЈОЈ ЖЕНИ

Њој, која ми дарује радост неизмерну,
И што се моји осећаји буде кад будимо се ми
И што истог трена мир дође кад време је сна,
У нашем дисању складном.

Наша заљубљена тела миришу једно на друго
И не требају нам речи да се разумемо
А некад бесмислене речи нежно схватимо

Неће од зловољног ветра се заледити
Ни од суморног тропског сунца увенути
Цвеће у цветњаку који је наш и само наш

И нек строфе ове прочитају многи:
то је интимност наша – поклон људима.

20 децембар 2013

Тин Ујевић: ЗЕЛЕНУ ГРАНУ

Зелену грану с тугом жута воћа
у каквом старом сплитском перивоју
сањарим с миром док се душа ноћа
и влага снова хвата душу моју;

ал' чежња дршће као птиче голо,
к'о плава пјесма нагло прекинута,
к'о небо блиједо и безнадно коло,
к'о боси просјак на по' пуста пута.

Сва љубав моја усред цесте кисне,
моје је срце од седам комада;
под сваким мачем један плам да врисне;
над мојим дахом мраморна громада.

Тмурне се мисли реска свјетла боје;
крв у мождане, мозак ван да скочи;
над мојим мраком сијевају тек своје,
туђинска жено, самилосне очи.

- извор -

18 децембар 2013

Светислав Стефановић: АКОРД

Доћи ћу ти драга, у јесење вече
кад све ко вал смрти сива киша гута,
и пустињом мрака само бол што лута,
бол који од суза само жешће пече.

Рећи ћу ти речи као јесен тужне,
мутне ко та киша која звезде гаси,
пусте с криком смрти тонућ ко таласи,
и болна ко нада једне душе сузне.

О, да ли ћеш вечно тајанствена жено,
чути речи где ми све се сузе слише,
кô сви ритми туга у падању тмина ?

И да л'  ће на твоје срце затворено
пасти бол мој црни из црних дубина,
кô на прозор избе црни акорд кише?!

17 децембар 2013

Октавио Паз: ЈЕСЕН

У пламену, запаљена јесен, 
гори каткада моје срце,
чисто и само.

Ветар га буди,
додирне му средиште и онда га обеси
за светлост која се смеје ни за кога:
каква расута лепота!

Тражим неке руке,
неку присутност, неко тело,
оно што зидове разбија
и рађа опијене облике,
додир, глас, окретај, неко крило само,
небеске плодове голе светлости.

Тражим по себи, унутра,
кости, нетакнуте виолине,
усне које сањају усне,
руке које сањају птице...

И нешто незнано што каже - никада,
а пада с неба,
од тебе, мој Боже и мој противниче.


15 децембар 2013

Мика Антић: УСПАВАНКА

Свет овај, у ствари,
и није тако рђав и зао,
мада понеко плаче
и самује
и брине.

Можда је сутон с крова
сасвим случајно пао.

Можда би и ноћ да сване,
можда би и ноћ да сине.

Волим да свако ваља
и верујем бескрајно:
сванућа постоје зато
да човек лакше дише.

И склапам очи.
И сањам
потајно
то врело
то сјајно
јутро од ветра и влати
што се над крошњама њише.

А сигурно је важно
и од свега најпрече:
за сваки образ на свету
по један пољубац скројити.

И кад се умориш горко,
и трне у теби вече,
дивно је свој јастук надом
залити и обојити.

И важно је ово,
важније од најпречег:

кад се толико лепоте
у себи чува и има,
умети,
да нико не сазна,
бар комадић тог нечег
умотати у снове
и досањати свима.

Тако ће век твој бити
мање самотан,
зао,
са мање брига,
ружноће,
и плача,
и страха
и туге.

И сваки пут кад будеш
комадић себе дао
и своје снове свету
по ветровима слао,

личиће јутро на тебе
више него на друге.


14 децембар 2013

Десанка Максимовић: СТАЗЕ НИЧУ И ЗАТИРУ СЕ

Између два пријатеља
Као између два врта и две улице
Била је најпре путања кратка,
Од две-три можда подланице.

Прво су пријатељи могли и шаптати,
А чули су се и поздрављали руком,
Али стаза је стала расти затим
И затрпавати се листом и шљунком.

Временом је постала дуга као река,
Нису се пријатељи могли довикати,
Нису чули својим речима одјека,
Нису се могли изблиза погледати.

Затим је стаза ишчезла као дуга,
Ни да је постојала не би се рекло.
Као да је обмана шумом протекла,
Остала је за њом тек пригушена туга.


08 децембар 2013

Артур Рембо – СЕЋАЊА

artur rembo francuska poezijaI V
О прекратка руко! О непокретни броде!
Играчка мртве воде, ја ни до једног цвета
не могу допрети – до жутог што ми смета,
ни до тог друга плавог, пепељасте воде.
Ох, прах са врба! Крило што их љуља!
Давно су прогутане све трскине руже!
Мој чамац, непомичан – а његово уже
на дну те силне воде – сред каквога муља?

05 децембар 2013

Дмитриј Мерешковски: ***

На небу, што је кô лед зелено
Пролећне зоре тужније свићу
Да ли плаче у даљини звоно
Ил мио зов је у лепом гласићу

На небу – сенка предзвездана
У срцу – вечерња мирна сласт
Ноћ ли је или белина дана
Срећа ли је или туге сабласт

У очима ти је мир поново
Док тишину звездања чекаш
Да ли у срцу љубав је ово
Или само молитва – не знаш
  • С руског превео Анђелко Заблаћански

03 децембар 2013

Васко Попа: ПОЗНАНСТВО

Не заводи ме модри своде
Не играм
Ти си свод жедних непаца
Над мојом главом

Трако пространства
Не обавијај ми се око ногу
Не заноси ме
Ти си будан језик
Седмокраки језик
Под мојим стопалима
Не идем

Дисање моје безазлено
Дисање моје задихано
Не опијај ме
Слутим дах зверке
Не играм

Чујем познати псећи удар
Удар зуба о зубе
Осећам мрак чељусти
Који ми очи отвара
Видим


Видим не сањам


02 децембар 2013

Крсте Чачански: НЕКА ДРУГА ЖЕНА

ко зна каква је та жена
која ништа не говори
и коју не срећем
можда је њено самотно плођење
доба звезданих плима
и самоубистава
када бих могао ја бих је насликао као икону
са белим сунцем њених тишина
никад је нисам срео
а срећем тебе
са причом у корацима
загледану у воду
палу одавно у грешно певање
колико дуго можемо да ћутимо
и да се скривамо
у плачном имену свих нада са трга
уз руковет
веселих прича о човеку који гладује
пун воћа у осмеху
и џеповима
ко зна каква је та жена
која ништа не говори
и коју не срећем
када бих могао објаснио бих је
насликао бих је у вечерње доба као икону
са белим сунцем њених тишина
ево видиш
предуго зримо у ноћи
плод пада
не удара по челу
  • С македонског препевала Данијела Костадиновић

01 децембар 2013

Хосе Рамон Медина: СВЕ ЈЕ СТВОРЕНО ЗА ЉУБАВ

Све је створено за љубав.
Клас пева у пољу,
раскош учвршћује истину времена.
Укрштају се речи знакови, тајанствени
трагови ничу из дубине изгубљених дана.

Тако живот пева у љубави света;
и свиће јасноћа слична каквом божанском лицу
у самоћи; или поноћни бљесак који,
изненада, обасја тамна подручја заборава.

Осећање спорих руку
које растапају снег,
тајна лета,
мекано жаморење птица кад се селе.