петак, 20. децембар 2013.

Тин Ујевић: ЗЕЛЕНУ ГРАНУ



Зелену грану с тугом жута воћа
у каквом старом сплитском перивоју
сањарим с миром док се душа ноћа
и влага снова хвата душу моју;

ал' чежња дршће као птиче голо,
к'о плава пјесма нагло прекинута,
к'о небо блиједо и безнадно коло,
к'о боси просјак на по' пуста пута.

Сва љубав моја усред цесте кисне,
моје је срце од седам комада;
под сваким мачем један плам да врисне;
над мојим дахом мраморна громада.

Тмурне се мисли реска свјетла боје;
крв у мождане, мозак ван да скочи;
над мојим мраком сијевају тек своје,
туђинска жено, самилосне очи.

- извор -

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта