недеља, 15. децембар 2013.

Мика Антић: УСПАВАНКА



Свет овај, у ствари,
и није тако рђав и зао,
мада понеко плаче
и самује
и брине.

Можда је сутон с крова
сасвим случајно пао.

Можда би и ноћ да сване,
можда би и ноћ да сине.

Волим да свако ваља
и верујем бескрајно:
сванућа постоје зато
да човек лакше дише.

И склапам очи.
И сањам
потајно
то врело
то сјајно
јутро од ветра и влати
што се над крошњама њише.

А сигурно је важно
и од свега најпрече:
за сваки образ на свету
по један пољубац скројити.

И кад се умориш горко,
и трне у теби вече,
дивно је свој јастук надом
залити и обојити.

И важно је ово,
важније од најпречег:

кад се толико лепоте
у себи чува и има,
умети,
да нико не сазна,
бар комадић тог нечег
умотати у снове
и досањати свима.

Тако ће век твој бити
мање самотан,
зао,
са мање брига,
ружноће,
и плача,
и страха
и туге.

И сваки пут кад будеш
комадић себе дао
и своје снове свету
по ветровима слао,

личиће јутро на тебе
више него на друге.


Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта