У пламену, запаљена јесен,
гори каткада моје срце,
чисто и само.
чисто и само.
Ветар га буди,
додирне му средиште и онда га обеси
за светлост која се смеје ни за кога:
каква расута лепота!
додирне му средиште и онда га обеси
за светлост која се смеје ни за кога:
каква расута лепота!
Тражим неке руке,
неку присутност, неко тело,
оно што зидове разбија
и рађа опијене облике,
додир, глас, окретај, неко крило само,
небеске плодове голе светлости.
неку присутност, неко тело,
оно што зидове разбија
и рађа опијене облике,
додир, глас, окретај, неко крило само,
небеске плодове голе светлости.
Тражим по себи, унутра,
кости, нетакнуте виолине,
усне које сањају усне,
руке које сањају птице...
кости, нетакнуте виолине,
усне које сањају усне,
руке које сањају птице...
И нешто незнано што каже - никада,
а пада с неба,
од тебе, мој Боже и мој противниче.
а пада с неба,
од тебе, мој Боже и мој противниче.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!