Вечерас ја сам као
скромни слуга
Њој у наслоњачи пришао
са кључем.
На моме лицу блиједила
се туга.
О како сам зажелио
снен да је свучем.
Да клекнем и ципеле
јој скинем тако мирно.
И оставим их тамо,
гдје су увијек биле.
Пун страха тада бих
и чарапе јој дирно.
Дрхтале би руке, пузећи
испод свиле.
У души ми не би било
ништа црно.
Голе бих јој ноге
својом сјеном скриво.
И пришао столу, свјетиљку
заврно,
Мрак да буде свуда,
а око ње сиво.
Ал' како бих дугмета
напипо у тами,
Одјећу боје плаве
да откопчам са ње,
Тог часа да л' бисмо
у соби били сами.
И прозирно је можда
кошуље бијело ткање.
На лицу копрена ми
све тамније туге.
О не, не бих смио
да је свучем.
До врата сам домилио
тишином скромног слуге.
И погледо, и погледо
и изишо са кључем.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!