четвртак, 09. јануар 2014.

Сигбјорн Обстфелдер: БЕЗИМЕНА



Магла таме тоне по стаблима и равницама,
лишће нема боје, трава нема зеленила.
Пламенови светла су жуте зенице мрака
жуте зенице које се тако необично шире.
Нема никога тко би се смeјао или јецао у пролазима парка.
Кашљем. Мој кашаљ је ко издисање сабласти.
Идем. Моји кораци су ко кораци сабласти.

Али у најмрачнијем пролазу парка,
где ниједна светиљка не светли
седи сакрита међу стаблима
на осамљеној клупи нека блудница

Вео јој је испред бледих образа, црн вео
иза црног вела су очи, које необично блистају.
И мене хвата нека туробна, ноћна радост
што срећем човека у мраку, у мртвој ноћи.
Тихо седам, одмичем јој црни вео,
моје очи су близу њенима, моја душа њеној души.

Безгласно пада неколико листова.
Пажљиво полажем уво на њено срце. . .
и бризнем у плач, плачем у њену хладну рукавицу.
Плачем и плачем и не знам зашто плачем.
Она ме не одгурну.
Она брижљиво суши моје сузе.
И ја хватам њену руку у тешкој тескоби
и молим је да ме сакрије, да ме сакрије, да ме сакрије.

Магла таме тоне по стаблима, по душама.
Крошња нема боје, трава нема зеленила.
Али у магли безгласно падају црни листови,
и у тами седи скрита на осамљеној клупи једна безимена,
и скрива на врућим грудима лице једног болесног,
и скрива у белим рукама тескобу његових очију
и нико не чује његово јадно ридање,
и нико не чује њено шаптање што теши.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта