Магла
таме тоне по стаблима и равницама,
лишће
нема боје, трава нема зеленила.
Пламенови
светла су жуте зенице мрака –
жуте
зенице које се тако необично шире.
Нема
никога тко би се смeјао или јецао у пролазима парка.
Кашљем. Мој кашаљ је ко издисање сабласти.
Идем.
Моји кораци су ко кораци сабласти.
Али у
најмрачнијем пролазу парка,
где
ниједна светиљка не светли
седи
сакрита међу стаблима
на
осамљеној клупи нека блудница
Вео јој
је испред бледих образа, црн вео –
иза црног
вела су очи, које необично блистају.
И мене
хвата нека туробна, ноћна радост
што
срећем човека у мраку, у мртвој ноћи.
Тихо
седам, одмичем јој црни вео,
моје очи
су близу њенима, моја душа њеној души.
Безгласно
пада неколико листова.
Пажљиво
полажем уво на њено срце. . .
и бризнем
у плач, плачем у њену хладну рукавицу.
Плачем и
плачем и не знам зашто плачем.
Она ме не
одгурну.
Она
брижљиво суши моје сузе.
И ја
хватам њену руку у тешкој тескоби
и молим
је да ме сакрије, да ме сакрије, да ме сакрије.
Магла
таме тоне по стаблима, по душама.
Крошња
нема боје, трава нема зеленила.
Али у
магли безгласно падају црни листови,
и у тами
седи скрита на осамљеној клупи једна безимена,
и скрива
на врућим грудима лице једног болесног,
и скрива
у белим рукама тескобу његових очију
и нико не
чује његово јадно ридање,
и нико не
чује њено шаптање што теши.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!