1.6.13.

30 јун 2013

Милан Ракић: ВАРИЈАЦИЈЕ

Милан Ракић , Српска поезија

Твоје је лице као љупка фреска

На чађавоме зиду старог храма.

Добра си као Дантова Франческа,

У тишини и миру живиш сама,

Без света, да ти замера ил̓ пљеска,

А лице ти је као љупка фреска.

Тело ти је у филиграну љуска

Кроз коју блиста кротка душа твоја,

Из очију тих бистрих благост пљуска,

Врлинама ти већ не знам ни броја;

Ал̓ знам: за душу тамница је уска

Ти прекрасна у филиграну љуска.

Зар хоћеш, драга, да се теби ласка,

Ко свакој другој каћиперки? Зашто

И теби годи празних речи праска?

О кад је тако, ти овамо, машто!

Речима финим као ваза саска

Показаћу ти ја како се ласка!

Доста, за љубав вечитога Христа!

Не могу више, досадно ми све је.

Једанпут срце на ласкање приста

Но више неће. Гледај, сунце греје

И кривудава река под њим блиста

Ко ореол на глави старог Христа.

О гледај поља и планине модре,

Ко ромеже се, ко из сна се буде,

Кад зрак сунчани кроз облаке продре.

О, заборави љубав, патње, труде,

Отвори душу и очи ти бодре

И дуго гледај те планине модре.

Јер ту је спас, и утеха, и нада,

Ми ћемо, слаби, преврнути вером,

Идолу другом, без суза и јада,

Предаћемо се и речју и пером;

А она биће иста, увек млада

Природа, тај спас, и утеха, и нада.

Сад знаш. Па ако хоћеш да се ласка

Теби ко свакој другој жени, драга,

Ако ти годи празних речи праска,

У изобиљу имам тога блага:

Речима финим као ваза саска

Показаћу ти ја како се ласка!

Прочитајте више >>

28 јун 2013

Слободан Ракитић: СВЕТИ АРХАНЂЕЛИ КОД ПРИЗРЕНА

Слободан Ракитић‎ ,

Боље да остадосте под земљом, дубоко,

за неко часније поколење. Овако
слушам осињак где беху пчеле и царево око.
Јер, време је опет наопако.

Још само вам име оста ко испражњено лице.
Сви су анђели слепи, а слепо је поколење.
И ниједан плод не дочека зрење.
Уместо сокола - орао изнад Бистрице.

Кратка је слава света! Црни биво дремље
крај реке, испод невидљивог звоника.
Као последњи залогај, узех шаку земље.

Боље да сте остали скривени, у дубини.
То што сад видим сасвим је друга слика.
Осванух, на своме гробу, у туђини.

Прочитајте више >>

27 јун 2013

Иван В. Лалић: ПИСМО

Иван В. Лалић ,

Винчанско писмо, жиг у иловачи,

Глинени голуб, мокри ветрокази —

Ко тражи, нађе; свет траје јер значи,

И обнавља се у пламену, влази

И саопштењу. Свет је писмо, древно,

Непоуздано, али још на снази —

И тако читамо га свакодневно,

Ми, првог смисла потоњи читачи

И гонетамо значење му гневно,

Ми суђеници, присилни тумачи

Заданог писма које смислом прети

Из сваког слова. При том понављачи —

Понекад назреш у ваздуху, лети,

Небеску ружу која милост зрачи —

И то је знак, ал основа се сети:

Винчанско писмо, жиг у иловачи.

(2—3. III 1992)

Прочитајте више >>

26 јун 2013

Јован Јовановић Змај: ПЕСМА О ПИЋУ

Јован Јовановић Змај ,

Ко год само пити мари, повода ће лако наћи;
Та пије се на свечари — а пије се и на даћи.

Један пије да не заспи — други вином санак хита;

Петар пије порад жеђи, Павô — порад апетита.

Пије с’ после масних јела — ал’ и онда кад се пости.

Један пије што је снажан, други пије због слабости.

Старци пију јер су стари, а младићи јер су млади.

Зими с’ пије да се грије, лети да се порасхлади.

Један пије јер је богат, други пије јер је дужан.

Један пије јер је весô, други пије јер је тужан.

Неки пију да се бију, неки јер се братит’ хоће;

Једни пију рад дружине, други пију због самоће.

Било јутро, подне, вече — вино вели: сад је доба.

Један пије јер га знаде, други пије да га проба.

Исто с’ пије кад се пође, кâ што с’ пије кад се уђе.

Газда пије: његово је — а гост пије јер је туђе.

У крчму се лако ступи — за пиће је увек згода, —

Један пије кад што купи, други пије кад што прода.

Пију мудри, пију луде — та пије се на све стране.

Један пије јер га нуде, други пије јер му бране.

Мирски људи, оци свети, свако нађе што да слави.

Један пије кад се сети, други кад се заборави.

На послове друге врсте теже с’ креће наша нога —

Ал’ за пиће увек биће и титула и разлога.

Прочитајте више >>

25 јун 2013

Ли Таи По: ПИЈЕМ САМ НА МЕСЕЧИНИ

Сред цвећа, пехар вина пун,
пијем сам – никог да га поделимо.

Чашу дижем, блистави месец позивам,
да с мојом сенком буде нас троје.

Месец, не пије и ништа не разуме,
а сенка ми простачки следи пете,
ипак, будимо пријатељи, бар за трен,
весели и безбрижни, док пролеће траје.

Ја певам, месец се немушти клати,
ја плешем, сенка се с кикотом изврће.
И све док сам будан, славимо заједно,
кад се опијем, ми се раздвајамо.

Вечно смо везани, не увек и блиски,
а нови сусрет чекамо: месец, моја сенка и ја
сред цвећа с пуним пехаром вина.

Прочитајте више >>

24 јун 2013

Добриша Цесарић | КРИК

Балканска поезија , Добриша Цесарић

Читавог дана бол ми буја,
Замјетљив тек у гласу тихом,
Ал дође ноћ, и разлије се —
И наједанпут крикнем стихом.

Завриснувши свој врисак у свијет
Да уоколо тражи јеку,
Раздијелио сам своје срце
Мед браћу незнану, далеку.

И крик мој лута, лута, лута,
А када сродно срце прене,
Да л' оно слути да је пуштен
Из ноћи мучне, пробдивене?

~Извор~

Прочитајте више >>

22 јун 2013

Василиј Жуковски – ПЕСМА

Лепото дана што су већ сене
Зашто си опет ускрсла ти?
Ко је пробудио успомене
И занемелих мисли нит?
Поздрављаш душу што је већ сен,
Блеснуо души поглед знани;
И видљиво ми поста, за трен,
Невидљиво из доба давних.

О, свето Некад, госте мили,
Што се у моје стискаш груди?
Могу ли Нади казати: "Живи"?
А ономе што беше: "Буди"?
У блеску новом могу ли чути
Давно свелих мисли лепоту?
Могу ли велом оденути
Живота знаног наготу?

Зашто душа ту жели заћи
Где беху дани којих није?
Ко дом у пустом крају да свије;
Неће он године прошле пронаћи.
О сам је тамо житељ безгласни,
Сведок старине, чари њених;
Тамо су с њим сви лепи дани
У гроб једини положени.

1818.

Прочитајте више >>

18 јун 2013

Десанка Максимовић | " ЋУД ЈЕ ЖЕНСКА СМИЈЕШНА РАБОТА"

Десанка Максимовић , Српска поезија

Од сваког зрака, сваког поветарца,

срце се жене као небо мења,
нека мајушна невидљива стварца
нагна облак, и муњу и сунце врати,
пробуди нова, неочекивана хтења.

Срце може жени мисли да помрси,
одлуке изненадне оно у ње буди.
Мора ли жена голубије ћуди
да отрује мрског противника,
у жаоку ће јој се прометнути прси.

Хоће ли жена плашљива као срна
да спасе срцу своме драгог кога,
мушке ће снаге у срцу да крену,
нигде нећеш наћи ратника тога
који би тада смелост сломио њену.

Од жене што стоји мирна ко смрека
срце начини стабљичицу брезе,
ничим њихану на брегу јасику
што устрептала излазак сунца чека,
бледа кад се месец у небо извезе.

Мора ли жена да се дохвати звезда,
и црној кртици поникнуће перје,
стићи ће и она небу у безмерје,
отети их будном месечевом оку,
и донети до свог гнезда.

Треба ли да је ничије не чује ухо,
без јаука ће крочити преко жара,
неће се чути кад стаје на грање сухо,
прометнуће се корак њезин звонак
у ход нечујни бубица травара.

Затреба ли јој плод с највише гране,
у ветар ће јој се разлистати руке,
откинуће га прва, пре устоке;
лежаће јабуке као златне токе
на крилу њеноме смирене, узбране.

(Из збирке ПАМТИЋУ СВЕ)

Прочитајте више >>

17 јун 2013

Никита Станеску | ЗЕМАЉСКА СИНТАКСА

Балканска поезија , Никита Станеску

Иако сва бића и све ствари на земљи
живе у потпуној измешаности

иако је све једна бескрајна
тајна вечера

иако издалека, из васионе,

сви заједно имају један једини живот

иако издалека, са огромне даљине,
не допире до васионе ништа
до само један фини шум
образа и вилица,
корења и валова,
који крцкају,

иако ни то нема одређени облик
можемо ипак рећи,
а да се не преваримо одвише
да има извесног реда
и распореда онога
што тамо постоји

На пример, увек кад неко једе
други бива поједен.

Прочитајте више >>

15 јун 2013

Дмитар Бојаџијев: ПИСМО

Све сам тако тужан, Љусиен!
Мисли чудне, и светле и ружне,
не дају ми мира ни за трен.
Слепе за свет, моје очи круже.

При буђењу, док поглед ми је снен,
с тупим болом срећем плавет неба.
Колико те волим, Љусиен!
Како сам само зао према теби!

Увече, усред узнемирујуће таме,
долази неко страшан, и док сам његов плен,
напуклог гласа прориче ми несреће саме.

Ужаснут га слушам, Љусиен!
Али зашто и успомена на тебе, слатки дрхтај њен,
лебди нада мном као страшна сен?

Превео са бугарског Влада Урошевић

Дмитар Бојаџијев
(1880 -1911)

Прочитајте више >>

13 јун 2013

Вилијам Батлер Јејтс: ПЕСНИК СВОЈОЈ ЉУБЉЕНОЈ

Вилијам Батлер Јејтс ,

Приносим ти као на олтар живи

све књиге своје небројених снова,

о, бела жено коју страст потреса
као плима песак голубије сиви;
са срцем, што је древно ко небеса
где време тиња ал' никад не гасне,
о, бела жено небројених снова,
Приносим ти своје риме страсне.

http://www.poezijasustine.rs/vilijam-batler-jejts

Прочитајте више >>

11 јун 2013

Душан Матић‎: ДОНЕЋУ ТИ ЦВЕЋЕ

Душан Матић ,

Донећу ти цвеће што расте у сновима

чудно разроко грдно и грдобно
донећу ти цвеће усамљеника
снове оних којима љубав није одговорила

донећу ти цвеће што расте у пустињама
непојамно отровно опојно и слепо
донећу ти ватре што букте у грозницама
ватре што се не гасе ватре од којих се умире

донећу ти цвеће што ниче у мочварима
цвеће од кога се нећеш никад да излечиш
донећу ти мирисе свих мора свих сахара
мирисе од којих се никад нећеш да пробудиш

донећу ти све мржње да рисови те оне чувају
донећу ти све маске да невидљива ми будеш
донећу ти незајаженост своју да у теби занавек гладује
донећу ти бескрај да се никад више натарг не повратиш

донећу ти све навике тешке гривне да смире
руке ти немирне све сумње да вежу нестално ти срце
донећу ти све радости јаке ко зачине истока
да те сломе и будеш тиха као река понорница

донећу ти цвеће наших небеса
донећу ти цвеће наше крви
донећу ти небо наше крви
донећу ти крв нашега цвећа

донећу ти крв наших небеса
донећу ти небо нашег цвећа
да кружиш у мени ко звезде што у ноћи смешно и сметено круже
да си ми крвоток живота да си ми крвоток смрти.

Поезија суштине

Прочитајте више >>

09 јун 2013

Бранко Радичевић: VI СОНЕТ

Бранко Радичевић , Српска поезија

Кад се пробуди, још је било рано,

У истоку се зора већ развила,
Из њенога руменога крила,
Још бели данак не беше огранô.

Преда мном лице зоре умиљано,
Но мисô моја није онде била,
По јучерањем дану се је вила,
Ја гледа лице девице љувано.

Око сјајно, чарне миле власи!
Обрашчића, усничица краси!
Дево, дево, да л' ћеш бити моја!

Злаћано сунашце гле већ плану,
Бели данак земљици ограну —
Срце моје, ти се без покоја.

Бранко Радичевић - Поезија суштине

Прочитајте више >>

08 јун 2013

Иван В. Лалић‎: STRAMBOTTІ

Иван В. Лалић ,

5
Да ли осећаш ово убрзање:
То простори се сабиру у нама
Ко мед у саће; даљине се тање
Као фолија: иза ње је тама
И врв од звезда незнаних, постање
Несагледаног, црно усијање —
А с ове стране стањене фолије
Позно пролеће. И магнолије.

6
У дисање си моје упевана
Ко молитва у обред. Тобом дишем.
У рукопису мом си уписана
Између сваког слова које пишем.
Изузми себе из било ког дана,
И ја ћу бити извесности лишен —
А то су дани које и не бројим,
Јер не знам да ли у њима постојим

http://www.poezijasustine.rs/ivan-v-la

Прочитајте више >>

04 јун 2013

Александар Блок: ДЕВОЈКА ИЗ СПОЛЕТА

Александар Блок , Руска поезија

Струк ти је витак, ко црквене свеће.
Поглед – ко сабља кад бљештаво крене.
Не жалим, девојко, састанка среће -
Пусти, ко жрецаˡ, на ломачу мене!

Срећу не захтевам. Ни руке нежне.
Зар да те повредим нежношћу грубом?
Само, ко уметник, гледам кроз вреже
Док береш цветове – и пијем љубав!

Мимо, све мимо, маестралко, иди,
Сунцем умивена – Маријо! Дозволи
Оку – да анђела над тобом види,
Срцу – од бола да најслађег боли!

У локне црне ти уплићеш редом
Скупи дијамант од стихова тајних.
Бацам у заљубљено срце жедно
У извор тавни тих очију сјајних.

ˡ Жрец је свештеник који верује у више богова и вера,
шамански, анимистички и. других вера, зато га и зову
многобожачки пагански свештеник.

Превео Миодраг Сибиновић

- извор -

Прочитајте више >>

03 јун 2013

Дмитриј Веневитинов: ПЕСНИК

Тебе и син божији познаје,

Миљеник си музе и надахнућа;

Знаш ли обичног света одаје

Његове речи, кораке у чезнућа?

Напрасит није ни строг ти ум,

Не падаш у ватрене разговоре;

Но јасна мисао светла је шум –

Несвесна погледа у освит зоре.

Препуштен ужитку, ошамућен сав;

Пред олујним ветром младости,

Набусит у смеху, с криком ко лав

И необуздан у трену радости:

Све ти је страно, све дивље тако,

А све ти спокојно баш изгледа,

Мада у осмеху често су плакȏ

Кад уста постану чудно бледа.

Твоја богиња некад проста

И тихо умно размишљање,

Приносе ти тишину на уста,

Рођеног за душе разметање.

Твоји снови и твоје жеље –

Бојазни, наде и очекивање,

Све тајне, ћутања што те меље –

Души с пажњом нуди чување;

Твоје - не увек јасно осећање,

Одједном – неко или нешто

Буди ватром трен или сећање,

Душу без страха, срце невешто,

А пун си приче и сновиђења

И у очима сјаја и пламења.

И опет тих си, опет плашљив,

Поглед у свој корак спустиш,

Као да стид и срамоту слутиш

За пролазне нагоне плачљив.

О, ако те сретне неко таквог,

Замишљеног са прстом на челу,

Проћи ће крај тебе ко крај сваког

Да не прекине реч невеселу,

Јер твоје божанске, мирне снове

Сузни ће поглед пун чезнућа,

Без речи знати да си уз богове

И миљеник музе и надахнућа.

С руског препевао Анђелко Заблаћански

Прочитајте више >>

30 јун 2013

28 јун 2013

27 јун 2013

26 јун 2013

25 јун 2013

24 јун 2013

22 јун 2013

18 јун 2013

17 јун 2013

15 јун 2013

13 јун 2013

11 јун 2013

09 јун 2013

08 јун 2013

04 јун 2013

03 јун 2013

Седам песама за седам дана