Лепото дана што су већ сене
Зашто си опет ускрсла ти?
Ко је пробудио успомене
И занемелих мисли нит?
Поздрављаш душу што је већ сен,
Блеснуо души поглед знани;
И видљиво ми поста, за трен,
Невидљиво из доба давних.

О, свето Некад, госте мили,
Што се у моје стискаш груди?
Могу ли Нади казати: "Живи"?
А ономе што беше: "Буди"?
У блеску новом могу ли чути
Давно свелих мисли лепоту?
Могу ли велом оденути
Живота знаног наготу?

Зашто душа ту жели заћи
Где беху дани којих није?
Ко дом у пустом крају да свије;
Неће он године прошле пронаћи.
О сам је тамо житељ безгласни,
Сведок старине, чари њених;
Тамо су с њим сви лепи дани
У гроб једини положени.

1818.