уторак, 18. јун 2013.

Десанка Максимовић: " ЋУД ЈЕ ЖЕНСКА СМИЈЕШНА РАБОТА"



Од сваког зрака, сваког поветарца,
срце се жене као небо мења,
нека мајушна невидљива стварца
нагна облак, и муњу и сунце врати,
пробуди нова, неочекивана хтења.

Срце може жени мисли да помрси,
одлуке изненадне оно у ње буди.
Мора ли жена голубије ћуди
да отрује мрског противника,
у жаоку ће јој се прометнути прси.

Хоће ли жена плашљива као срна
да спасе срцу своме драгог кога,
мушке ће снаге у срцу да крену,
нигде нећеш наћи ратника тога
који би тада смелост сломио њену.

Од жене што стоји мирна ко смрека
срце начини стабљичицу брезе,
ничим њихану на брегу јасику
што устрептала излазак сунца чека,
бледа кад се месец у небо извезе.

Мора ли жена да се дохвати звезда,
и црној кртици поникнуће перје,
стићи ће и она небу у безмерје,
отети их будном месечевом оку,
и донети до свог гнезда.

Треба ли да је ничије не чује ухо,
без јаука ће крочити преко жара,
неће се чути кад стаје на грање сухо,
прометнуће се корак њезин звонак
у ход нечујни бубица травара.

Затреба ли јој плод с највише гране,
у ветар ће јој се разлистати руке,
откинуће га прва, пре устоке;
лежаће јабуке као златне токе
на крилу њеноме смирене, узбране.
Из збирке ПАМТИЋУ СВЕ

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта