Све сам тако тужан, Љусиен!
Мисли чудне, и светле и ружне,
не дају ми мира ни за трен.
Слепе за свет, моје очи круже.

При буђењу, док поглед ми је снен,
с тупим болом срећем плавет неба.
Колико те волим, Љусиен!
Како сам само зао према теби!

Увече, усред узнемирујуће таме,
долази неко страшан, и док сам његов плен,
напуклог гласа прориче ми несреће саме.

Ужаснут га слушам, Љусиен!
Али зашто и успомена на тебе, слатки дрхтај њен,
лебди нада мном као страшна сен?