Тебе и син божији познаје,
Миљеник си музе
и надахнућа;
Знаш ли обичног света одаје
Његове речи, кораке у
чезнућа?
Напрасит није ни строг
ти ум,
Не падаш у ватрене
разговоре;
Но јасна мисао светла
је шум –
Несвесна погледа у
освит зоре.
Препуштен ужитку,
ошамућен сав;
Пред олујним ветром
младости,
Набусит у смеху, с криком ко лав
И необуздан у трену
радости:
Све ти је страно, све
дивље тако,
А све ти спокојно баш
изгледа,
Мада у осмеху често су плакȏ
Кад уста постану чудно
бледа.
Твоја богиња некад
проста
И тихо умно размишљање,
Приносе ти тишину на
уста,
Рођеног за душе
разметање.
Твоји снови и твоје
жеље –
Бојазни, наде и
очекивање,
Све тајне, ћутања што
те меље –
Души с пажњом нуди
чување;
Твоје - не увек јасно осећање,
Одједном – неко или нешто
Буди ватром трен или
сећање,
Душу без страха, срце
невешто,
А пун си приче и сновиђења
И у очима сјаја и
пламења.
И опет тих си, опет
плашљив,
Поглед у свој корак
спустиш,
Као да стид и срамоту слутиш
За пролазне нагоне
плачљив.
О, ако те сретне неко
таквог,
Замишљеног са прстом
на челу,
Проћи ће крај тебе ко крај сваког
Да не прекине реч
невеселу,
Јер твоје божанске, мирне снове
Сузни ће поглед пун
чезнућа,
Без речи знати да си уз богове
И миљеник музе и
надахнућа.
- С руског препевао Анђелко Заблаћански
Дмитрий Веневитинов: ПОЭТ
ОдговориИзбришиТебе знаком ли сын богов,
Любимец муз и вдохновенья?
Узнал ли б меж земных сынов
Ты речь его, его движенья?
Не вспыльчив он, и строгий ум
Не блещет в шумном разговоре,
Но ясный луч высоких дум
Невольно светит в ясном взоре.
Пусть вкруг него, в чаду утех,
Бушует ветреная младость,
Безумный крик, нескромный смех
И необузданная радость:
Всё чуждо, дико для него,
На всё спокойно он взирает,
Лишь редко что-то с уст его
Улыбку беглую срывает.
Его богиня - простота,
И тихий гений размышленья
Ему поставил от рожденья
Печать молчанья на уста.
Его мечты, его желанья,
Его боязни, упованья -
Всё тайна в нем, всё в нем молчит:
В душе заботливо хранит
Он неразгаданные чувства...
Когда ж внезапно что-нибудь
Взволнует огненную грудь -
Душа, без страха, без искусства,
Готова вылиться в речах
И блещет в пламенных очах...
И снова тих он, и стыдливый
К земле он опускает взор,
Как будто слышит он укор
За невозвратные порывы.
О, если встретишь ты его
С раздумьем на челе суровом -
Пройди без шума близ него,
Не нарушай холодным словом
Его священных, тихих снов;
Взгляни с слезой благоговенья
И молви: это сын богов,
Любимец муз и вдохновенья.