А душа
ако хоће себе да
упозна,
у душу она
треба да гледа:
странца и непријатеља
спазисмо у огледалу.
Били су другови добри
момци, нису гунђали
ни због напора ни због
жеђи ни због зиме
држали су се попут
стабла, попут таласа
који пригрле ветар и
кишу
пригрле ноћ и сунце
не мењајући се усред
промене.
Добри су били момци,
по целе дане
уз весло, знојни,
спуштена погледа
дисали су сложно
а крв им је бојила
послушну кожу.
Понекад би запевали,
спуштена погледа
док смо пролазили крај
пустог острва с индијским смоквама
према западу, с оне
стране рта паса
који лају.
Ако хоће себе да
упозна, рекоше
треба у душу да гледа,
рекоше
и весла су ударала по
злату пучине
у сутон.
Прошли смо многе ртове
многа острва море
које води у друго
море, галебе и туљане.
Несрећне су жене
понекад с вриском
оплакивале своју
изгубљену децу
а друге су у бесу
тражиле Александра Великог
и славу утонулу у
дубину Азије.
Усидрили смо се крај
жала пуног ноћних мириса
са птичјом песмом, с
водом што је остављала на рукама
успомену на велику
срећу.
Али се путовања нису
завршила.
Душе су им се
сјединиле с веслима и жљебовима
с достојанственим
изгледом прамца
са браздом иза крме
са водом која им је
разбијала лик.
Другови поумираше
редом
Спуштена погледа.
Весла им
Означавају место где
спавају на жалу.
Њих се и не сећа нико.
Правда.
- Превод Ксеније Марицки Гађански
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!