Из даљина се плавих вију сунчеве златне зраке.
Из даљина се плавих лију
јутарње росе влаге.

По дугим, меким ширинама равним
магла се танка вуче
а по селима заспалим – малим
шумор тајновито хуче.

Шумори – у срце тугу точи
за црне земље робља,
шумори тајно за мртве oчи
за села и градове – гробља.

Ех, ове дуге ширине равне!
Ех, ови јадови помамни!
Сломљене маслини гране.
Сурови угарци мртви и тамни.

По њима зној се људски пуши
и тело крваво цвили
у њима радост увек се гуши
и сунца топлина ишчили!