Греју ме твоје очи пуне магле,
Кô језера су где се оцртава
Предзимско небо, што над њима спава,
И мрке тисе, што се над њих сагле

Кô трепавице. Да ли тугу таје
За вечним сунцем које им се скрива,
Или се на дну њином борба збива,
А врх њих само зимске звезде сјаје?

Туђ поглед као сен преклизи њима,
Жуди се распу у колуте дима.
Очи, ја у вас тонем препун снова,

Мир пружате ми, докле из даљине,
Преко гробова, кроз светост тишине,
Кô позив чујем нови звук ветрова.

(1914)

Свака твоја реч,
у мени је до песме порасла
свака твоја реч.

Сваки твој додир,
у мени је до загрљаја порастао
сваки твој додир.

Наш случајни сусрет,
у мени је до живота порастао,
наш случајни сусрет.

Све што ми се због тебе догодило,
као очарано живи у мени,
и чини се, неће проћи,
све што ми се због тебе догодило.

И волела бих
да те тек сада волим први пут.

Волела бих да не верујем
да ће ми срце за тобом проћи
када будеш једном отишао.

Срце ми је тешко
од толиких ствари које сам спознао
и то је као да носим
врећу големог камења
или као да киша непрестано пада
по моме сећању.

Не питајте ме ништа о томе.
Не знам о чему говорите.

Ни други нису знали,
тако сам ишао из магле у маглу
мислећи да се ништа не догађа,
тражећи воће по улицама,
мисли по пашњацима,
и исход је био овај;
сви су имали право,
а ја сам у међувремену спавао.
Зато нека наметну на моје груди
не само камење него и сену,
не само сену него и крв.

Тако стоје ствари, младићу,
а тако и не стоје ствари,
јер, упркос свему, ја сам жив
и здравље ми је изврсно,
расте ми душа и расту нокти,
ходам по бријачницама,
одлазим до граница и враћам се,
иштем и означавам положаје,
но ако желите више сазнати,
моје се стазе заплићу,
а чују се туга и лаж
како лају око моје куће;
ведро време је љубав,
изгубљено време је плач.

И тако, о свему оном чега се сећам
и о оном чега немам у памћењу,
о оном што знам и о ономе што сам знао,
о ономе што изгубих на путу
с толиким изгубљеним стварима,
о мртвима који ме нису чули,
а можда су хтели и да ме виде,
најбоље да ме не питате ништа;
ставите ми руку овде, на прслук,
и видећете како у мени удара
врећа мрачног камења.

То је љубав.
Покушаћу да се сакријем или побегнем.
Расту зидови њене тамнице,
као у страшном сну.
Лепа маска се променила,
али, као и увек,
јединствена је.
Чему моји талисмани:
бављење књижевношћу,
непоуздана ерудиција,
учење речи које је користио
оштри север да опева своја мора
и своје мачеве, ведрина пријатељства,
галерије Библиотеке,
обичне ствари, навике,
млада љубав моје мајке,
ратничке сени предака,
безвремена ноћ,
укус сна?
Бити са тобом
или не бити са тобом је мера мога времена.
Већ се врч разбија на извору,
већ човек устаје на цвркут птице,
потамнели су они који гледају са прозора,
али тама није донела спокој.
То је, већ знам, љубав:
немир и олакшање кад чујем твој глас,
чекање и сећање,
ужас живљења у будућности.
То је љубав са својим митологијама,
са својим непотребним малим враџбинама.
Има један улични угао
којим се не усуђујем да прођем.
Војске ме већ опкољавају, хорде.
(Ова соба је нестварна; она је није видела.)
Име једне жене ме одаје.
Боли ме једна жена свуда по телу.

(Фреска у Грачаници)

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне, на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи!

Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео
Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу
Док мирно сносиш судбу твоју грубу,
Гледам те тужну, свечану и белу;

И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,

Тако на мене са мрачнога зида,
На почађелој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида,
Твоје већ давно ископане очи.

Од некога доба изгледа ми као
Да ће се моје замутити око,
Душа и жеље и све што сам знао
Губи се, пашће у мрачно, дубоко.

Миран сам... ни трун срџбе или чега
Што прави смешним немоћне и јадне,
Смрт, вечно жива, будућност је свега –
Свег што рођењем у колевку падне.

Некад, док младост, пролазна и блудна,
Вођена страшћу која разум плени,
Готово увек и за порок будна –
Некад, док младост живљаше у мени,

Смејах се често, подругљиво вазда,
Природи, Богу, и говорах смело,
Да онај који обличја нам сазда
Учини срамно, кукавичко дело.

И причах себи да ћу једном моћи,
Са мишљу коју величина даје,
Ждерати застор с непровидних ноћи,
Видети простор и вечност каква је,

И да ћу отуд траг безумљу знати,
И где је прошлост са безбројно жртви,
Чије је време, ко је Богу мати,
Нашто је живот и куд иду мртви.

Нећемо више газити по лободи,
лутати грмљем, ни тражити траг.
Са снопом власи својих попут зоби
из снова мојих неста лик твој драг.

С бојом на кожи јагода румених,
ко рујни сутон кад тоне за брег,
нежна и лепа ти си била мени,
налик на бели и блистави снег.

Очију твојих зрна увенула,
звонко ти име ишчезло ко пој,
но ипак оста у набору шала
невиних руку медни мирис твој.

А кад на крову зора њушку своју
ко маце мије, док у ветру поју,
о теби кротки доносе ми глас.

Да си ми била сан, песма и срећа,
често ми плава дошаптава ноћ.
Ко себи сазда гипки стас и плећа,
тај светле тајне открио је моћ.

Нећемо више газити по лободи,
лутати грмљем, ни тражити траг.
Са снопом власи својих попут зоби
из снова мојих неста лик твој драг.