![](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEiN1rmf-ReJ-QXwT06Wer5IDLWOPjaagdwrm5jXirGuoT8uXFFCA7V7-0EnPL7xC6VQxT3aQp8fT5KBlHZ8zzOTbV0VYdwMetFK-ezxsR8FyOMNALbyt9SePIQfgfl1co4pTBkldXNVfsQ/s200/Milutin_Bojic.jpg)
Предзимско небо, што над њима спава,
И мрке тисе, што се над њих сагле
Кô трепавице. Да ли тугу таје
За вечним сунцем које им се скрива,
Или се на дну њином борба збива,
А врх њих само зимске звезде сјаје?
Туђ поглед као сен преклизи њима,
Жуди се распу у колуте дима.
Очи, ја у вас тонем препун снова,
Мир пружате ми, докле из даљине,
Преко гробова, кроз светост тишине,
Кô позив чујем нови звук ветрова.
(1914)
Na dnu njinom borba se skriva...
ОдговориИзбриши