Греју ме твоје очи пуне магле,
Кô језера су где се оцртава
Предзимско небо, што над њима спава,
И мрке тисе, што се над њих сагле

Кô трепавице. Да ли тугу таје
За вечним сунцем које им се скрива,
Или се на дну њином борба збива,
А врх њих само зимске звезде сјаје?

Туђ поглед као сен преклизи њима,
Жуди се распу у колуте дима.
Очи, ја у вас тонем препун снова,

Мир пружате ми, докле из даљине,
Преко гробова, кроз светост тишине,
Кô позив чујем нови звук ветрова.

(1914)