среда, 08. децембар 2010.

Владислав Петковић Дис: КАКО МИ ЈЕ



Од некога доба изгледа ми као
Да ће се моје замутити око,
Душа и жеље и све што сам знао
Губи се, пашће у мрачно, дубоко.

Миран сам... ни трун срџбе или чега
Што прави смешним немоћне и јадне,
Смрт, вечно жива, будућност је свега –
Свег што рођењем у колевку падне.

Некад, док младост, пролазна и блудна,
Вођена страшћу која разум плени,
Готово увек и за порок будна –
Некад, док младост живљаше у мени,

Смејах се често, подругљиво вазда,
Природи, Богу, и говорах смело,
Да онај који обличја нам сазда
Учини срамно, кукавичко дело.

И причах себи да ћу једном моћи,
Са мишљу коју величина даје,
Ждерати застор с непровидних ноћи,
Видети простор и вечност каква је,

И да ћу отуд траг безумљу знати,
И где је прошлост са безбројно жртви,
Чије је време, ко је Богу мати,
Нашто је живот и куд иду мртви.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта