Нећемо више газити по лободи,
лутати грмљем, ни тражити траг.
Са снопом власи својих попут зоби
из снова мојих неста лик твој драг.

С бојом на кожи јагода румених,
ко рујни сутон кад тоне за брег,
нежна и лепа ти си била мени,
налик на бели и блистави снег.

Очију твојих зрна увенула,
звонко ти име ишчезло ко пој,
но ипак оста у набору шала
невиних руку медни мирис твој.

А кад на крову зора њушку своју
ко маце мије, док у ветру поју,
о теби кротки доносе ми глас.

Да си ми била сан, песма и срећа,
често ми плава дошаптава ноћ.
Ко себи сазда гипки стас и плећа,
тај светле тајне открио је моћ.

Нећемо више газити по лободи,
лутати грмљем, ни тражити траг.
Са снопом власи својих попут зоби
из снова мојих неста лик твој драг.