О теби нећу говорити људима.
Нећу им рећи да ли си ми само
познаник био или пријатељ драг;
ни какав је, ни да ли је
у нашим сновима и жудима
дана ових остао траг.

Нећу им рећи да ли из осаме
жеђи, умора, ни да ли је икада
ма које од нас друго волело;
нити срце наше
да ли нас је ради нас,
или ради других
кадгод болело.

Нећу им рећи какав је склад
очи наше често спајао
у сазвежђе жедно;
ни да ли сам ја или си ти био рад
да тако буде -
или нам је било свеједно.

Нећу им рећи да ли је живот
или од смрти страх
спајао наше руке;
ни да ли звуке
смеха волели смо више
од шума суза.

Нећу им рећи ниједан слог једини
шта је могло, ни да ли је могло нешто
да уплете и сједини
душе наше кроз читав век;
ни да ли је отров или лек
ово што је дошло
ономе што је било.

Никоме нећу рећи каква се
због тебе песма догађа
у мени вечито:
да ли опија топло
као шуме наше с пролећа,
или тиха и тужна
ћути у мени речито.
О, никоме нећу рећи
да ли се радосна или болећа
песма догађа у мени.

Ја више волим да прећутане
одемо она и ја
тамо где истом светлошћу сја
и зора и ноћ и дан;
тамо где су подједнако топле
и срећа и бол жива;
тамо где је од истог вечног ткива
и човек и његов сан.