У којој многи жеђу гасе,
И сваки одлази задовољан, чист и умивен,Са својом срећом јединственом
Којој на свету нема равне.
Да сам пиће, силовито и радосно,
Које пију другари по крчмама,
Тражећи срећу у осмејку и заборав у певању.
Да им ја жеље остварујем, и најлуђе и најсмелије,
Помамним шумом ноћних сати, густим димом теревенке.
Да сам отров, муњевит и непознат,
Пиће за оне који не могу
Да сачекају залазак сунца,
Да сечем живот у корену, брже од муње,
Да мисли, бића и светове
Бришем нетрагом заборава.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!