О теби нећу говорити људима.
Нећу им рећи да ли си ми само
познаник био или пријатељ драг;
ни какав је, ни да ли је
у нашим сновима и жудима
дана ових остао траг.

Нећу им рећи да ли из осаме
жеђи, умора, ни да ли је икада
ма које од нас друго волело;
нити срце наше
да ли нас је ради нас,
или ради других
кадгод болело.

Нећу им рећи какав је склад
очи наше често спајао
у сазвежђе жедно;
ни да ли сам ја или си ти био рад
да тако буде -
или нам је било свеједно.

Нећу им рећи да ли је живот
или од смрти страх
спајао наше руке;
ни да ли звуке
смеха волели смо више
од шума суза.

Нећу им рећи ниједан слог једини
шта је могло, ни да ли је могло нешто
да уплете и сједини
душе наше кроз читав век;
ни да ли је отров или лек
ово што је дошло
ономе што је било.

Никоме нећу рећи каква се
због тебе песма догађа
у мени вечито:
да ли опија топло
као шуме наше с пролећа,
или тиха и тужна
ћути у мени речито.
О, никоме нећу рећи
да ли се радосна или болећа
песма догађа у мени.

Ја више волим да прећутане
одемо она и ја
тамо где истом светлошћу сја
и зора и ноћ и дан;
тамо где су подједнако топле
и срећа и бол жива;
тамо где је од истог вечног ткива
и човек и његов сан.

Кад се кроз хуку ноћног планинског ветра чуло да неко и по трећи пут закуца на врата, домаћин се диже да види ко је. У страшној ноћи чуло се како лају лисице.

Човек који је био изгубио пут у помрчини, и склонио се овде од зла времена, не препозна у домаћину човека који му је некада украо жену и псето. А домаћин је опет видео у странца само његову тешку торбу која је изгледала пуна новца.

Преконоћ, дигну се домаћин и његова жена, задане путника и узму му торбу.

Ни жена није познала свог некадањег мужа. Али је псето познало свог некадањег друга. Оно му је дуго лизало стопе, и урлало над њим с пиштањем и са сузама.

Јер жена има инстинкат спола а не инстинкат пријатељства.

Ни у какав дневник овај дан не може,
ово ругло дање, малодушно, сиво,
ни кише да се покисне до коже,
ни вјетра, ни сунца, ничег живог.

И то тако тиња - изван људи, млако,
нико тим не живи. Вичем срдит вани:
Дане, ђубре једно, не свиће се тако,
губи се натраг па пристојно свани.

Ко ће знати времену крај,
Ветру пут, тишини име,
И шта је то
Што мени подгриза мисли и разара сан?
Сваке ноћи подмукли гости дођу
Невидљиви, нечујни,
И огњеним песком ми заспу уста и очи.

И док се упорно хватам за сећања,
Светла неба, мушкога хода,
Плодне самоће, и дела –
Они стоје више моје главе, невидљиви, нечујни;
Чекају да буде
Мртво тело у мртвом мраку.

Ал` мене јутро избавља и диже
Небеским сунцем, водом, младим лишћем;
Музика ме вида;
И прамен нестална дима у даљини;
Крепи наду;
Сећа на дане кад сам знао за радост.

Хоћу у твом срцу, после тамних јада,
Да оставим једну носталгију дугу:
Па све када прође, да се сећаш тада
Са болом на срећу, с радошћу на тугу.

Хоћу моја љубав, кад све једном падне,
Да у теби умре, као у дан сиви
Што мре грмен ружа: мирис који дадне,
То је болна душа која га надживи.

И кад ови дани за свагда прохује,
И кад опет хтеднеш чути моје име,
Хоћу да се оно у твом срцу чује
Кô шапат пољупца и уздисај риме.

Данас бих могао –
да те волим као јуче,
као сутра,
као сваки дан.

Данас бих могао..
отићи далеко – пуно даље
него што је време,
пуно даље него што очи досежу.

Данас бих могао
пружити руку
низ укрштенице збуњеног
срца
и дотаћи златну рибицу за срећу.

Данас бих, најзад, могао
да се пробудим срећан
кад сам те већ сањао
и твоје усне сном љубио!

Све бих данас могао
јер данас је добар дан:
за херојски живот обичног темпа,
за љубав и понеки пољубац
што га тамо далеко
на твоје чело
сместа поветарац
ушуњавши се између завеса
ношен мојом жељом
и сребрном траком месеца.