Хоћу у твом срцу, после тамних јада,
Да оставим једну носталгију дугу:
Па све када прође, да се сећаш тада
Са болом на срећу, с радошћу на тугу.
Хоћу моја љубав, кад све једном падне,
Да у теби умре, као у дан сиви
Што мре грмен ружа: мирис који дадне,
То је болна душа која га надживи.
И кад ови дани за свагда прохује,
И кад опет хтеднеш чути моје име,
Хоћу да се оно у твом срцу чује
Кô шапат пољупца и уздисај риме.
Да оставим једну носталгију дугу: Па све када прође, да се сећаш тада
Са болом на срећу, с радошћу на тугу.
Хоћу моја љубав, кад све једном падне,
Да у теби умре, као у дан сиви
Што мре грмен ружа: мирис који дадне,
То је болна душа која га надживи.
И кад ови дани за свагда прохује,
И кад опет хтеднеш чути моје име,
Хоћу да се оно у твом срцу чује
Кô шапат пољупца и уздисај риме.
KADA DODJE KRAJ JA ZELECU SVE OVO ISTO
ОдговориИзбришиKako me ovi stihovi vracaju u neka prohujala vremena prvih spomenara iskrzanih stranica, punih slicica zaljubljenih parova koje smo isecali i lepili, a ove i druge stihove, iznova prepisivali iako smo ih znali napamet...predivna i nikad zaboravljene vremena, a sa njima i veciti Ducic....
ОдговориИзбриши