И колико год да смо одмакли,
далеко и предалеко, идемо
још даље, ка крају кога нема.
Неће сванути.
Једино ће за собом
повући друге речи,
реченицу по реченицу.
Тако би свет,
коначно,
желео да се наметне,
да буде већ изречен.
Не изговарај га.
Речи за мном,
да не буде то, коначно,
— да не буде ова пожуда за речима
и говор на поговор!
Пустите нека сада
не говоре никаква осећања
нека мишић срца
нешто друго увежбава.
Пустите, велим, пустите,
само не у оно највише ухо,
ништа, велим, ни шапат,
нека ти за смрт ништа не падне на памет,
не пуштај, ни после мене, ни благо
ни горко,
ни утешно,
без утехе да опише
и без икаквог знака —
Само ово не: слику
у прашњавој паучини, празно котрљање
слогова, речи на самрти.
И ни речи на самрти,
о, речи!
Превод Златко Красни
