Високо над планинским ланцима
блиста вечитим зрацима,
Казбеку, твој шатор величанствени,
и као ковчег који лебди у плавети,
једва видљиво над планинама лети. 

Жељена стрмино, ја бих тако хтео
да оставим овај кланац невесео,
у слободу да се висина подигнем,
у небеску тиху ћелију да стигнем,
да се у њој скријем по жељи срца свога
у суседству Бога.

🔽С руског препевала проф. др Љубица Несторов

Сад си моја. У мојим сновима мрва твога сна.
Ноћ силази невидљивим точковима злаћанога зара,
Сада сви спавају: и љубав, и бол, и тежина сва,
И ти, једина, у мени чиста попут уснулог ћилибара.

Ниједна, љубави моја, неће бити ни део мога сна.
Пођи, пођимо заједно, преко вода времена,
Нико осим тебе неће путовати са мном преко сена,
Ни сунце, ни месец — само ти, о, моја зимзелена.

Из твојих руку, са твојих меких дланова отворених
Нежне песме падају и нестају попут капи сребрних,
Склопила си своје очи, попут сива крила два,

Док ја плутам водом која тече, која ме односи:
У својој судби врти се ноћ, земља, ветар у коси —
Ја сам без тебе, сâм, само део твога сна.

На млакој трави и зеленом виру
расута лишћа, сенком овијени,
слушамо како пред нама у ширу
вечерње море лагано се пени.

Над нама силно горе поливени
западски сунцем чемпреси у миру,
к`о канделабри златни упаљени
на нашем тајном и пожудном пиру.

Жуборе као тајна гнезда вала
у мојој души свежих жудњи низи.
Осећам како к`о џбун младе траве

диже се жељно моје косе плаве,
док твоја рука мирисна и мала
кроза њих страсно, полагано клизи!

Крпе су воде под трбухом биле.
Цепали их бели на таласе зуби.
И крик сирена — ко да су се лиле
похота и љубав бакром који труби.

Колевком улаза барке се гушиле,
припиле се уз дојке гвоздених матера.
Оглувелих бродова у ушима
гореле су минђуше ленгера.

(1912)

    • Превео Бора Ћосић

Из књиге Мајаковски - Песме (Реч и мисао, ИП Рад, 1964)

Као да смо сишли под земљу, у трап,
Немо смо стајали тако: дуб и дуб.
О зар је ноћ ова била она кап
Што препуни чашу и већ прели руб.

Нико нас сад неће преварити више
У овом свету где се већ све зна:
Ни љубав која на ружу мирише
Ни предео маглен искрсо сред сна.

Јер ове смо ноћи доживели све
Док рушило се лишће око нас на тле.
Сад свањива јутро: испражњени свет.

Живот ће одсад бити више предах.
Ја затварам очи и дозивам: цвет —
Булку, из руских жита која гледах.

Као око мртваца једног
сјаје око нашег врта бедног,
фењери.
Да л` ноћ на тебе свиле проспе?
Јеси ли се дигла међу госпе?
Где ли си сад Ти?

Волиш ли још ноћу улице,
кад блуднице и фењери стоје
покисли?
А раге мокре парове вуку,
у колима ко у мртвачком сандуку
што шкрипи.

Да ниси сад негде насмејана,
богата и расејана,
где смех ври?
О, немој да си топла, цветна,
о, не буди, не буди сретна,
бар Ти ми, Ти.

О, не воли, не воли ништа,
ни књиге, ни позоришта
ко учени.
Кажеш ли некад, изненада,
у добром друштву, још и сада,
на чијој страни си?

О, да л` се сећаш како смо ишли,
све улице ноћу обишли,
по киши?
Сећаш ли се, ноћне су нам тице
и лопови, и блуднице,
били невини.

Стид нас беше домова цветних,
зарекли смо се остат` несретни
бар ја и Ти.
У срцу чујем грижу миша,
а пада хладна, ситна киша.
Где си сад Ти?


Беч. У револуцији, 1918.
За студентесу, Иду Лотрингер

Месец јасни, звезда јато,
и сунашце умиљато,
зору што нам небо шара,
а и муњу што га пара,
и ту силну грома буку,
и олује страшну фуку
ти сатвори, вељи Боже,
ко овако јоште може!

Цвеће љупко и долину,
стадо, врело и планину,
тију реку, силно море,
и под небом орла горе,
и над орлом шарну дугу,
и славуја у том лугу,
и још његов глас умилни
ти сатвори, Боже силни.

Осим другог овде свега
мене створи из ничега,
дуом својим ти подуну,
у менека душу суну;

Па ми, Боже, јоште таде
и у душу нешто даде,
та и моја песма ова,
и њу мени ти дарова.

Фала, Боже, на дар ови,
о помози, благосови,
да ми како с права пута
душа млада не залута!