12 јул 2019

Пабло Неруда | СОНЕТ 81



Сад си моја. У мојим сновима мрва твога сна.
Ноћ силази невидљивим точковима злаћанога зара,
Сада сви спавају: и љубав, и бол, и тежина сва,
И ти, једина, у мени чиста попут уснулог ћилибара.

Ниједна, љубави моја, неће бити ни део мога сна.
Пођи, пођимо заједно, преко вода времена,
Нико осим тебе неће путовати са мном преко сена,
Ни сунце, ни месец — само ти, о, моја зимзелена.

Из твојих руку, са твојих меких дланова отворених
Нежне песме падају и нестају попут капи сребрних,
Склопила си своје очи, попут сива крила два,

Док ја плутам водом која тече, која ме односи:
У својој судби врти се ноћ, земља, ветар у коси —
Ја сам без тебе, сâм, само део твога сна.

Нема коментара:

Постави коментар

Све што напишете је слика вашег образа!