четвртак, 28. фебруар 2019.

Ђура Јакшић | ПОНОЋ

...Поноћ је.
У црном плашту нема богиња;
Слободне душе то је светиња.
То глухо доба, тај црни час —
Ал’ какав глас?...
По тамном крилу неме поноћи
Кô грдан талас један једини
Да се по морској ваља пучини;
Лагано хуји, кô да умире,
Ил’ да из црне земље извире.
Можда то дуси земљи говоре?
Ил’ земља куне своје покоре?
Ил’ небо, можда, даље путује,
Да моју клетву више не чује?
Па звезде плачу, небо тугује,
Последњи пут се с земљом рукује...
Па зар да небо свету нестане?
Па зар да земљи више не сване?
Зар да остане —
Тама?...
И ход се чује...
Да л’ поноћ тако мирно путује?
Ни ваздух тако тихо не гази —
Кô да са оног света долази.
Ил’ крадом облак иде навише?
Ил’ болник какав тешко уздише?
Ил’ анђô мелем с неба доноси?
Ил’ оштру косу да га покоси?
Да љубав не иде?... Да злоба није?...
Можда се краде да нам попије
И ову једну чашу радости?
Ил’, можда, суза иде жалости
Да нас ороси тужна капљица?
Или нам мртве враћа земљица?
. . . . . . . . . . . . . .
Врата шкринуше...
О, душе! О, мила сени!
О, мајко моја! О, благо мени!
Много је дана, много година,
Много је горких било истина;
Много ми пута дрхташе груди,
Много ми срца цепаше људи;
Много сам кајô, много грешио
И хладном смрћу себе тешио;
Многу сам горку чашу попио,
Многи сам комад сузом топио...
О, мајко, мајко! О, мила сени!
Откад те, мајко, нисам видео,
Никаква добра нисам видео...
Ил’, можда, мислиш: „Та добро му је,
Кад оно тихо ткање не чује
Што паук везе жицом тананом
Над оним нашим црним таваном!
Међу људма си, међу ближњима!...“
Ал’ зло је, мајко, бити међ’ њима:
Под руку с злобом пакост путује,
С њима се завист братски рукује,
А лаж се увек онде находи,
Где их по свету подлост проводи;
Ласка их двори, издајство служи,
А невера се са њима дружи...
О, мајко, мајко, свет је пакостан,
Живот је, мајко, врло жалостан...

    На Липару 1866.

среда, 27. фебруар 2019.

Чаура | ЧАУРИНА ЕЛЕГИЈА

XXXIII
Још и сад кад смо другом свету ближе,
Где у састанку новом тражим спас –
Успомена ме њена к небу диже
И ово вечна је веза за нас.
Све своје дражи, сву своју красоту
Дала је мени, сав свог срца плам...
А њену љубав и њену лепоту,
Сем мене нико не окуси – знам!

XXXV
И још и сад памтим то пијанство своје,
Кад ме пољупца њеног опи сласт:
Њеним се срцем опи срце моје.
Очи су слепе где је срца власт.
И она сва је у срећи разблудна,
Али сва дрхће у трепету том,
И опет – силом остајала будна
Враћајућ' драгом љубав страшћу свом...

XLVI
Још и сад се сећам своје драге:
Часа кад зорин пробуди је цик,
Кад после ноћи љубавне и благе,
И сна се диже њен дражесни лик.
Тело јој светло, а удови вити,
Гипка је, лепше још не виде свет;
Камење драго њене руке кити,
А на грудима бујним – лотов цвет.

XLVIII
И борбе оне ја се сећам сада,
Без оружја су борбе часи ти –
Ко гране цвећа лотова смо тада
Мишице голе преплетали ми...
Испијали смо усне једно другом,
Док крв не пође, засити се пол –
А нежношћу смо, у љубљењу дугом,
Љубавне борбе засладили бол...

Превео Трифун Ђукић

Чаура  (право име Bilh'ana) – индијски песник из ХI века. Писао је епске песме, али је најчувенији по својој Елегији. Легенда каже да је песник тајно водио љубав са младом краљевом кћери. Ухваћен, осуђен је на смрт. Док је чекао извршење смртне казне написао је елегију своје љубави, која му је, у последњем часу, вратила слободу, а краљ му је, уз опроштај казне, поклонио кћер за жену.

уторак, 26. фебруар 2019.

Виктор Иго | * * *

Зар не, о љубави, да ноћ споро тече,
Кад, док лежиш сама, сан бежи од жена,
Кад свакога сата споља звона јече,
кад часовник броји дрхтај сваког трена?

Док будна сањариш под теретом тмине,
Самоћа ти не да лек што умор брише:
Ни сан, да ти с њиме ноћ што брже мине,
Ни љубав, да са њом сан не желиш више.

Мира Алечковић | ЗНАМ ТУ ЗЕМЉУ БУНЕ

Ја Србију памтим из детињих снова,
у невољи тешкој у патњу ураслу,
место кише увек ледом затрпану,
градовити облак на пустом салашу,

и руку просјачку на бедноме прагу
крај богатих њива и зрелих воћњака,
ја Србију памтим из народних прича,
чуда од љубави, чуда од јунака.

Знам ту земљу буне и земљу тишине,
гостопримство топлог у домаћем куту,
земљу, где се умире и гине
и упале стопе на блатњавом путу,

и знам чежњу болну, чежњу неречену
за нечим што нико доживео није,
ту Србију другу, пићем опијену
која срце тражи поред провалије,

али знам још једну, трећу, најмилију,
њу сам срела скоро слободи на трагу,
њој сам заволела ту душу дечију
која тражи сунце на бесном облаку,

која испод леда, громовитог беса,
лепоту, слободу, и ширину сања.

понедељак, 25. фебруар 2019.

Ђорђе Врањеш | ПРЕД ПРАГОМ

Ми смо, рекох родном прагу, свакој муци
вични.
Тебе ноге можде, мене дани, један другом.
слични.

Остене ли дуже, нећемо ни своја сјена
бити.
Постаћемо земља, јекну ивер тврди и
ја и ти.

среда, 20. фебруар 2019.

Јован Стерија Поповић | НАТПИСИ

(као завоји на слаткишима приликом једног весеља)

1.
Играј, Србе, ал' с' не играј са срећом свог рода,
Свако дело има цене тек од добра плода.

2.
У игри се рука пружа, ту се слога тражи,
Тако свако лепо дело слогом се тек снажи

3.
Сви у коло, не около,
Кад к напретку води коло.

4.
Сваки срећу тражи, мало је познају,
Зато с' многи доцкан за поступке кају.

5.
Умет' љубити велики је дар,
Без разума љубов чини роду квар.

6.
Сви слаткиши протичу, само лепих дела
Сласт човеку остаје вечита и цела.

7.
„Љубов" вичу млади, љубов буди старе,
Љубви к отечеству дижимо олтаре.

8.
Лепота на лицу цвета и ужива.
Лепота у дели све јаснија бива.

9.
Венцем жели Српкиња китит' своје власи,
Венац славе народне најлепше нас краси.

10.
Кад се траже слаткиши, зашто језик гледи
Да чемером другоме живот озлоједи.

11.
Лице лепо и чисто свакоме је драго,
Срце лепо и чисто највеће је благо.

(као завоји око слаткиша, приликом једне свадбе)

12.
„Младост лудост", кажу људи, стари младе куде;
Али зато сви волимо младе, ма и луде.

13.
Брак је кавез; тице с поља унутра би хтеле,
А које су већ унутра, те напоље желе.

14.
Неудате невести завиде лепојке,
А удате уздишу, што нису девојке.

15.
Што с весељем бива свадба, то је мода стара
Сви с' радују, кад добију у јарму другара.

16.
Од „мужика" сокраћено произиђе муж,
Зато и јест муж у кући скровен као пуж.

17.
Што је најпре много жегла, звала се „жежена".
Но мода јој име скрати, и сад кажу „жена".

(Посебни)

18.
Гордост није нигда дика,
Није срећан ко је своји —
Знаш, и празна слама често
На кровови кутњи стоји.

19.
Свакоме је судба дала лута права —
Магарица лава тек не обећава.

20.
Књижество нам напредује! од свуда се чује,
Е, па доста! цвет се сломи од силне олује.

21
Ја те никад нећу гордељивцем звати —
Ал' ни скромност није теби била мати.
Кад бих знао душу што најлепше кити?
Добро је по кадшто нешто изгубити!

уторак, 19. фебруар 2019.

Владета Вуковић | РЕЧ ЉУБАВИ УМИРЕ

Као лампа у ноћи реч љубави умире,
закључана у мом слуху за небеске звуке.
Била је реч драги камен у ноћи,
свитац што на крилима му ватра,
у срцу кремен.

Умире песма љубави у којој је
сенка моје туге
што се свакодневно рађа и мре.

Злоочница болест жутом пакошћу палаца:
узалуд ће ме видати хајдучке траве
и звезде што су под месечев гроб стале,
укопане у свом табору као војници у рову

четвртак, 14. фебруар 2019.

Едит Седергран | ЛЕПОТА

Шта је лепота? Питају се све душе –
Лепота је свако изобиље,
Сваки жар, свака препуњеност
И свака велика немаштина;
Лепота је бити одан лету и наг до јесени;
Лепота је папагајева перјана одора
Или залазак сунца који најављује олују:
Лепота је оштра црта и необичан глас:
То сам ја,
Лепота је велики губитак
И погребна поворка без гласа,
Лепота је лаки замах лепезе који буди
Дашак судбине;
Лепота је бити чулан као ружа
Или опростити све зато што сунце сија;
Лепота је крст који је монах изабрао
Или ниска бисера коју дама
Добија од љубавника,
Лепота није ретки сос у коме
Песници себе сервирају,
Лепота је водити рат и тражити срећу,
Лепота је служити вишим силама.

Превела Славица Агатоновић

среда, 13. фебруар 2019.

Скендер Куленовић | СТЕЋАК

Стећак мраморни ћути говором сцена по боку.
Јачи од канџа кише, повампирења и крађе.
Његов мјесец и сунце, што значе посмртне лађе,
Давно су превезли душу, вјекују сад у доку.

Удаљили су се од њега и градови и села.
Видик му створе листопад и козе што ту брсте.
Вјетар подсјети лијеске, и оне се шаптом крсте.
Змија му крене уз рељеф, свој рељеф свије сред чела.

Зашто сам дошао овдје кад све већ овдје пише?
Посљедњу биједу зелен с јесењом травом дишем.
Чуј, звони зрело стабло: то лијес ми теше жуна.

Стихове што још брује ー длијетом по стећку свом стишај
и, успокојен, пусти нека их покрије лишај,
лези под стећак стиха без превозника ー чуна.

уторак, 05. фебруар 2019.

Сибе Миличић | XV

Кад сенке облака једног
што клизи од стене до стене,
од брда до другог брда,
па се крене кроз поље, —
тако кроз неба висине,
од звезде иде до звезде,
од звежђа до другог звежђа,
тамна, огромна сенка
велике земље моје.

И као што извора безброј
лију се у једну велику реку,
затим у море
и у њему тичу све крајеве света, —
тако,
између Неба и Земље,
стичу се,
све малене сенке
земаљских бића и ствари,
у ову огромну сенку
и у њој
додирују се Неба.

Па ја што вечито хоћу,
да душом живим сред звезда,
мислим:
куда овог минута
кроз бескрај свемира блуди,
кроз која сазвежђа дивна
земљина сенка лута,
да дознам:
са сенком свог сопственог тела
коју додирујем звезду?!

(Из књиге Звездано небо)

понедељак, 04. фебруар 2019.

Жак Превер | СТРЕЛАЦ

То лице љубави
опасно и нежно
једне се вечери јави
после предугог дана
Можда је стрелац био
са луком
или свирач
са харфом
Не знам више
Заиста не знам

Знам само
да ме је ранио
можда стрелом
можда песмом
Знам само
да ме је ранио
из срца крв ми тече
Врела ме сувише врела
љубавна рана пече.


Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта