Чаура | ЧАУРИНА ЕЛЕГИЈА

on среда, фебруар 27, 2019 in Светска поезија, Чаура

XXXIII

Још и сад кад смо другом свету ближе,

Где у састанку новом тражим спас –

Успомена ме њена к небу диже

И ово вечна је веза за нас.

Све своје дражи, сву своју красоту

Дала је мени, сав свог срца плам...

А њену љубав и њену лепоту,

Сем мене нико не окуси – знам!

XXXV

И још и сад памтим то пијанство своје,

Кад ме пољупца њеног опи сласт:

Њеним се срцем опи срце моје.

Очи су слепе где је срца власт.

И она сва је у срећи разблудна,

Али сва дрхће у трепету том,

И опет – силом остајала будна

Враћајућ' драгом љубав страшћу свом...

XLVI

Још и сад се сећам своје драге:

Часа кад зорин пробуди је цик,

Кад после ноћи љубавне и благе,

И сна се диже њен дражесни лик.

Тело јој светло, а удови вити,

Гипка је, лепше још не виде свет;

Камење драго њене руке кити,

А на грудима бујним – лотов цвет.

XLVIII

И борбе оне ја се сећам сада,

Без оружја су борбе часи ти –

Ко гране цвећа лотова смо тада

Мишице голе преплетали ми...

Испијали смо усне једно другом,

Док крв не пође, засити се пол –

А нежношћу смо, у љубљењу дугом,

Љубавне борбе засладили бол...

➤Превео Трифун Ђукић

Чаура (право име Bilh'ana) – индијски песник из ХI века. Писао је епске песме, али је најчувенији по својој Елегији. Легенда каже да је песник тајно водио љубав са младом краљевом кћери. Ухваћен, осуђен је на смрт. Док је чекао извршење смртне казне написао је елегију своје љубави, која му је, у последњем часу, вратила слободу, а краљ му је, уз опроштај казне, поклонио кћер за жену.