Ја Србију памтим из детињих снова,
у невољи тешкој у патњу ураслу,
место кише увек ледом затрпану,
градовити облак на пустом салашу,

и руку просјачку на бедноме прагу
крај богатих њива и зрелих воћњака,
ја Србију памтим из народних прича,
чуда од љубави, чуда од јунака.

Знам ту земљу буне и земљу тишине,
гостопримство топлог у домаћем куту,
земљу, где се умире и гине
и упале стопе на блатњавом путу,

и знам чежњу болну, чежњу неречену
за нечим што нико доживео није,
ту Србију другу, пићем опијену
која срце тражи поред провалије,

али знам још једну, трећу, најмилију,
њу сам срела скоро слободи на трагу,
њој сам заволела ту душу дечију
која тражи сунце на бесном облаку,

која испод леда, громовитог беса,
лепоту, слободу, и ширину сања.