среда, 13. фебруар 2019.

Скендер Куленовић | СТЕЋАК



Стећак мраморни ћути говором сцена по боку.
Јачи од канџа кише, повампирења и крађе.
Његов мјесец и сунце, што значе посмртне лађе,
Давно су превезли душу, вјекују сад у доку.

Удаљили су се од њега и градови и села.
Видик му створе листопад и козе што ту брсте.
Вјетар подсјети лијеске, и оне се шаптом крсте.
Змија му крене уз рељеф, свој рељеф свије сред чела.

Зашто сам дошао овдје кад све већ овдје пише?
Посљедњу биједу зелен с јесењом травом дишем.
Чуј, звони зрело стабло: то лијес ми теше жуна.

Стихове што још брује ー длијетом по стећку свом стишај
и, успокојен, пусти нека их покрије лишај,
лези под стећак стиха без превозника ー чуна.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта