субота, 29. децембар 2018.

Миодраг Булатовић | ЉУБАВНИЦИ

Одавно те нема, Оља. Понекад ми на сан дођеш. 
Идеш и ћутиш. Крв ти липти преко зуба. Трчим за
тобом и питам те:
Како си, добра Оља?
Ти одмахујеш главом. Питам те:
Волиш ли ме још, Оља? Лудујеш ли још за
мном?
Ти плачеш и питаш ме докле ћу да те мучим.
Кажем ти:
Причекај ме, хоћу у очи да ти завирим. Окрени
се, муж сам ти. Можда бих и ја могао с тобом низ
свет?
Небо је крваво над твојом главом. И чини ми се
да у рукама не држши ситнице за продају и везице
за ципеле, но свежањ мртвих змија.
А ја сам добро. Просим по свету слеп. По
људском смеху распознајем дан од ноћи. Не могу да
патим, али ми се у очним дупљама зајезери
сугнојица кад се сетим како су ти се усне распадале.

(1956)

петак, 28. децембар 2018.

Хајнрих Хајне | МИЛЕ И ЉУПКЕ ОЧИ ТВОЈЕ

Миле и љупке очи твоје
као сафири сјају
О, трипут је срећан онај ког
с љубављу погледају.

Твоје је срце дијамант
што племенито се зари.
О, трипут срећан онај ком
с љубављу оно се жари.

Усне ти, најлепше на свету,
рубина имају боју.
О, трипут је срећан онај ком
признају љубав своју.

О, кад бих знао срећника тог,
о, да га сретнем где
сама у шуми, за трен бих га ја
лишио среће те.

уторак, 25. децембар 2018.

Оскар Давичо | НА РАСТАНКУ

Праштај ми, драгано, со и хлеб нежности,
сенка робовања пала ми на раме.
Ако се не вратим, девојко, опрости
крви што ће тећи да не буде таме.

Буном букте поља и диме се луке.
Град је црн од бола што све више боли.
Цела моја земља бежи у хајдуке
и гине да љуби, јуриша да воли.

С њом ја лоптим врео, под крвљу ишчезо
и пред задњом сенком кршим кости гневне
ланцу, што нам земљи руке наше везо,
светле руке рада, прсте тако древне.

Да не драгам више? Да те не милујем
љубављу што ври слободи на кратере?
Праштај! На растанку њу ти посвећујем -
звезде и мог тела крваве ивере.

петак, 21. децембар 2018.

Бранислав Петровић | НОЋНА ПЕСМА

Хуље ми неке поручише пиће
да виде како
у песнику
свиће

И таман кад поче сунце да се рађа
изби нека гужва
нека туча
свађа

Око мога сјаја сташе да се гложе
потегоше чаше
револвере
ноже

Ту беху и неке Залутале жене
сташе да вриште
лају
ко хијене

За њима трагом горки неспавачи
ко да су сву ноћ
спали
на ломачи

Тада и у мени већ поче да свиће
заставе развих
и постадох
пиће

Један од оних што се први напи
нагну ме из чаше
не оста
ни капи.

четвртак, 20. децембар 2018.

Јован Дучић | ХИМНА ПОБЕДНИКА

Победа ће прећи све путеве наше,
И огледнути се у дну свију река;
Умирућим дати кап из своје чаше,
А новорођеним кап отровног млека. 

Ова иста поља што крв једних зали,
Уродиће другим причешћем и хлебом;
И траг ових истих што су данас пали,
Видеће се сутра како светле небом.

Јер доцније крупни огњеви да плану,
Треба искра оних што умру у сјају;
Само зоре које из очаја свану,
Прокажу гроб претка и пут нараштају. 

Јер је отаџбина само оно куда
Наш зној падне где је крв очева пала;
И плод благословен рађа само груда
Где су мач захрђан деца ископала. 

Само буктињама збори се кроз тмине;
У зрцалу мача будућност се слика;
Преко палих иду пути величине;
Слава, то је страшно сунце мученика.

среда, 19. децембар 2018.

Јаков Шантић | ОТАЏБИНИ

О, гола брда, голо камење,
О, мрачне горе небом љубљене,
О, земљо света мојих очева, –
Витешке крви, свијетла образа,
Зашто си тако тужна, жалосна?
Зашто ти чело облак покрива
И тешки терет груди салама,
Кад увијек бјеше чила, весела? –
И онда, кад те бичем шибаху
Тирани бијесни дивље Азије,
Подижућ горди поглед Европи,
Ти бјеше сјајна, дивна, заносна,
Кô благо чело вјечног Генија
Када на крсту бјеше прикован,
Сажаљевајући ријечи клевете
На осрамоћену свету истину!...

О земљо моја!
Гдје су ти оне црте божанске
На челу твоме што но сијаху,
На коме бјеху ријечи писане
“Борба”, “Слобода”!? Гдје су?
И гдје су гусле, што су звуцима,
Из мрачна гроба, тебе дизале,

Синове твоје гријућ огњима –
Божанском силом – свете љубави,
За спас и борбу? О, гдје су, гдје су?...
Или си, можда, духом клонула
Под тешким јармом дугог сужанства? –
Ал' не?...
Необориво је крило генија,
Што кроз ноћ, водећ народ болова,
Мукâ и патње, тражи путање
У неразбијеној тмини борења!
Несавладљива је света замисô
Великог Вожда, с чијим ријечима
Једини израз грмну народа!...

..............................................................................
Па ипак ти си јадна, жалосна
О мајко моја!... Твоје планине Туже и плачу...
На изворима Кукају виле, очајно, болно...
И моје сузе падају, ево,
На срушен олтар твога уздања,
Јер боли сина, боли у срцу,
Кад мајку своју види жалосну...

понедељак, 17. децембар 2018.

Скендер Куленовић | ПРАТЊА

Она! Да мало те отпратим (и питам се: чему?)
Дрворед оснијежен. Угледамо давни цвијет багрема.
На бесмислу језика држимо исту тему.
Газимо асфалтом-облаком – ни њега ко да нема.

Сврдламо у себи камен, све тврђи: кривњом чијом?
Пребацујемо га ћутке са груди на груди.
Измислимо судбину и назовемо је змијом.
За разлаз су нам криви и ови у шетњи људи.

Не иде нам се кући, спорији смо од пужа,
Да би нам улица растанка била што даља, што дужа.
Пред излог станемо. Мртвом, заблијешти нам свилом.

Уходом ока провјеримо снијег пудера и сједина.
Најзад смо ево једно, једини и једина!
Кренемо. Нема нас, и ко да нас није ни било.

петак, 14. децембар 2018.

Јоргос Сеферис | МАТИОС ПАСКАЛИС МЕЂУ РУЖАМА

Од јутрос пушим без престанка
ако престанем руже ће ме пригрлити
трњем и опалим латицама угушиће ме
цвату искривљене – све исте ружичасте боје
гледају; чекају да виде неког; не пролази нико;
иза дима моје луле пратим их
на уморној постељи без мириса,
у другом животу нека жена ми је говорила, можеш да
дирнеш ову руку
и твоја је ова ружа твоја можеш да је узмеш
сад или послије, кад зажелиш.

Силазим пушећи једнако, степениште
руже силазе са мном узбуђене
а имају у свом држању нешто од гласа
у коријену крика ондје где почне
човјек да виче: „мајко “ или „упомоћ“
или ситне бијеле гласове љубави.

То је мали врт пун ружина грмља
неколико квадратних метара који се спуштају са мном
док силазим низ степениште, без неба;
а њена тетка је говорила: „Антигона, заборавила си данас
своју гимнастику
ја у твојим годинама нисам носила стезник, није се то
радило у моје доба.“

Тетка јој бијаше јадно тијело изрезбарених жила
с мноштво бора око ушију, с носом спремним на смрт
али ријечи њене увијек бијаху пуне разборитости.
Видјех је једног дана, додирује груди Антигонине
као мало дијете кад краде јабуку.

Можда случајно сретнем ту старицу док овако силазим?
Рече ми при одласку: „Ко зна кад ћемо се поново наћи?“
а затим прочитах о смрти њеној у старим новинама,
о вјенчању Антигонином о вјенчању кћери Антигонине
и нигдје краја степеништу ни мом пушењу
које ми нуди окус уклета брода
са сиреном разапетом, док још бијаше лијепа, на крми.

Корча, љето ’37.

Превод с грчког Зоран Мутић

среда, 12. децембар 2018.

Владимир Агатов | НАША ЉУБАВ

Звезде изнад тамне шуме,
Лишће бреза белих;
Ја увек сетићу се
Речи тих –
Шта год да се с нама деси,
Опет заједно бићемо ми,
Срцем миловани, пријатељи одани
У нашој љубави.

Густе крошње багремова,
Ћутљиве сенке булевара,
Тад растанка исписасмо слова
У дану као утвара;
Ишли смо стрмим путевима
Кроз крв и дим слузави,
Срцем миловани, пријатељи одани
У нашој љубави.

Далеко смо, ал' живим у вери,
Сред мрака у ноћи
Ослушнућу шкрипу двери
И ти ћеш доћи,
Чујем твој глас убави:
Опет смо спојени –
Срцем миловани, пријатељи одани
У нашој љубави.

• С руског препевао Анђелко Заблаћански

недеља, 09. децембар 2018.

Иван Буњин | ЕСХИЛ

Далеки су дани кад си живио, и митом
Сад нам се ти дани чине. Страшан си
Због њине древности. Страшан си због тога
Што, невидљив у свијету двадест пет стољећа,
Невидљиво у њему присуствујеш до данас,
И пред твојом славом легендарном
Немоћно је Вријеме. Коб је неумитна,
И све је у свијету предоређено Судбином,
И благо оним који се поклањају њој,
Свемоћној, што осуђује на заборав
Чак дјела над свим дјелима. Али ти пред Адрастејом¹
Погнуо си тмурно чело са таквим
Достојанством, са таквом моћи духа
Каква приличи само бозима
И смртноме који се дрзну први
Да слави дух и храброст смртника!

(1903-1906)

               •Превод Марко Удовичић


¹Адрастеја (Неумитна) – друго име за богињу Немесис која људима по заслузи дијели срећу или несрећу, а појављује се на мјестима гдје су прекршена правила Темиде, богиње Правде.

петак, 07. децембар 2018.

Васко Попа | РУЖА НАД ЧЕГРОМ

Је ли ово наш свет или није

Крагуј нам пламени с лица пада
Вепар дивни срце напушта
Ноктима се хватамо за последњи дах

За шта да се ухватимо

Ни облак да нам пружи руку
Ни камен да подметне раме
Ни време у помоћ да притекне
Ко још смрти зубе броји

Нико црна преостала крви

Уједи страву за срце
Уједи и облак и камен и време
И отвори црну ружу у ваздуху

Је ли ово наш свет или није

среда, 05. децембар 2018.

Марк Странд | КРЕТАЊЕ

У простору
сам одсуство
простора.
Увек
је тако.
Где год да сам
увек сам оно што недостаје.

Кад ходам
раздвајам ваздух
и увек се
ваздух помера
да попуни празнину
које је тело оставило.

Сви имамо разлоге
кретања.
Ја се крећем
да бих поправио ствари.

•С енглеског превела Данијела Марковић

понедељак, 03. децембар 2018.

Арсен Дедић | МЛАДОСТИ

Поклањала си, ал си крала,
и невјерна си била ти,
не, сувише ми ниси дала:
О младости...
О младости...
О младости моја...

То шкрто сунце што је пало,
та љубав јадна, кратки сни,
за успомене то је мало:
О младости, младости...

Дај стани на час, и дај ми снаге
да опростим се бар од ње,
и да ми друштво пјесму сврши
и да се чаша испије.

Још препун наде, што да радим,
на пола пута тек смо ми,
а јутрос већ су други млади:
О младости...
О младости...
О младости моја...

Па збогом, буди боља с другима
и дај му више њежности
јер то је ништа што ја губим:
О младости, младости...


Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта