недеља, 29. април 2018.

Стеван Раичковић | КРУГ НЕЖНОСТИ


Деси се, као жив, да ме посматра неки цвет
И да је ваздух топао и као један поглед плав
И онда зажелим: да прођем отворен кроз свет
И да свему принесем поздрав.

Из ове љубави што носим, непрекидно,
И обнављам у телу од рођења –
За један људски осмех, за једно цвеће жуто,
За један дубоки мир камења.

Тад ми се тек учини да је зло пролазно
Па помислим: да има доброг у свему,
Да је без њега промашено све, и празно –
По један пуки облик, само, у простору голему.

Очи су тад лепе – јер воле и продиру
Видовито до свега чега се такну, окрзну;
У њих, из света, као у два мора увиру
Све доброте, до краја, до звезда што мрзну.

И ја који сам дотад бивао тих и скроман
(К'о што су многи у овом простору гости)
У својој тишини израстам огроман
У један круг добра, један круг нежности

И тако стојим. У свему. И овде и – около.
И дубоко осећам да сам рођен за добро.
Па иако ме трње кроз живот често боло
Све праштам за овај цвет што сам га случајно обро.

среда, 25. април 2018.

Станислав Винавер | ОСТАВИ


Остави, остави, макар свиснуо,
Сумње болећиве тешке покорности,
Прени се, прени - срце стиснуо,
Трагом потонулим глухе суморности.

Долазе, долазе тамним клепетом
Извори прадревни вечне сањарија.
Свет нам је, свет нам је старе играрије
Занесен вековним глухим трепетом.

Чујеш ли, видиш ли тајних токова
Где се расклапају грдне бездани -
Сањаш ли, слутиш ли слатких сокова
Страховит лековит занос звездани. 

уторак, 24. април 2018.

Десанка Максимовић | АПРИЛСКА ВОЖЊА КРОЗ ВОЈВОДИНУ


По Војводини се роје зелене пчеле,
љубичаста засипају орања,
даве се у водама Тамиша и Бегеја
и хватају се о мостове и скеле,
грозде се пољем о шумарке и међе,
узлећу с плота и точку са паоца
и коловозу са сребрних леја.

Никад одједном не видех толико пчела,
на њиве што су још синоћ биле смеђе
пала су крилца црвена и бела,
а из сломљенога у огради коца
зелени и модри ројеви се вију.

Протурим ли главу на пролећни ветар,
лице на њему глогом ми процвета.

По Војводини се роје младе пчеле,
као детелине лист су им криоца,
увлаче ми се у недра, у пазуха,
и зује око снова и око слуха.

Нигде нема више гранчице голе;
пружим ли руку кроз прозор, истог трена
рој пролећни са зуком на њу седа
и сва олиста као прут тополе;
нагнем ли се из захуктала воза,
коса ми намах постане зелена,
о трепавице се нахвата зелена роса.

По Војводини се расуле светле пчеле,
криоца су им ситна као у проса;
дигнем ли очи небу, тамо лежи
нескупљен бео откос до откоса.

уторак, 17. април 2018.

Миодраг Павловић | НОЋ


Ноћу кад бију промаје са звезда,
кад корење одозго виси као игле
што држе слике с друге стране зида,
ове ноћи кад биље обраста сребром
и плави се фитиљ мора у шаци зебње гаси,
тебе о саму призивамо ноћи!

Јер су нам стопе земљом рањене
и срца о врату висе неокајана,
јер сикћу још гује у костима
и неисплакани знојеви под кожом
пеку јаче но бисер у шкољци, о ноћи
отвори нам тајну капију града.

Ти која си подигла поклопац
на погребном сандуку свега
и пустила да нас мотре очи грозне,
на овој нас окуци узми за руку
и поведи у град за којим ходамо;
нек су му темељи од крви ил крљушти,
од светлих костура ил обрнутог дисања,
свеједно, води нас, отвори, уведи!

субота, 14. април 2018.

Војислав Илић | ДУХ ПРОШЛОСТИ


Са старих руина, кад поноћ царује свуди,
Диже се прошлости дух. Озарен буктињом славе,
Он тајом жуди, ил' кроз ноћ суморно блуди,
Кô бледи призрак умрлих снова и јаве

И тихом песмом, и благим небеским гласом,
Он с тугом буди прошлости давно време;
И смерне звезде трепере чудним красом,
Док песма тоне у бескраје неме...

Све стрепи, слуша... И пастир иза сна се буди,
Па сву ноћ прати суморне ове гласе,
И залуд одзив чека – већ плава зорица руди,
И бледа кандила ноћи на плавом небу се гасе...

1882.

петак, 06. април 2018.

Милета Јакшић | ГОЛГОТА


Мрачно је небо. Месец крвави
У поноћноме тиња облаку,
Ко тежак уздах шапће у трави
Ветар. Голгота спава у мраку.
Црно је небо, ни звезде нема
У грозничавом бунилу дрема
Планета стара:
Грех на њој тешка крила одмара...

Тама је пала...
Суморно ћуте троја вешала
У глухо доба тишине мртве
Празна и црна
С њих су недавно скинуте жртве:
Два разбојника и Божији син –
Два трна
И један крин...

Јутро је, ал још свитања нема,
С јерусалимских тврдих бедема
Још се не диже тама немила:
С Истока нема танка бледила
Зоре, веснице блискога дана
Још лежи ноћ ко прикована
Ко црна крила мртва гаврана.

Са страхом, с тешком слутњом у груди
Забринут народ лута и блуди
По улицама,
Тиска се, врви
Около Храма
Ал не на принос пасхалне крви
Већ да молитвом наду окрепи:
Хоће л сванути? – шапће и стрепи...

Ал каква оно утвара бледа
Међ народ ступа? Народ се згледа:
Ко је и шта је?
Нико је не зна нити познаје.
Ко дух, ко авет поноћних снова
Ил из пророчких да је гробова:
Брада се вије, прамење бело,
Занесен поглед, дуго одело,
Погледом густу таму прожиже,
Дршћућом руком вео подиже
Са будућности срамне Голготе
„Христос воскресе!“ – пун страхоте
Глас му заори...
Голгота гори!...
Над њоме пламти ускршња зора,
А на њој Црква ко златна гора
У руменоме сјају се купа
И к њојзи ступа
Свет будућности с далеких страна...
Под плавим небом дивотна дана
Грми и звони,
Гмижу тисући и милиони
„Христос воскресе!“ – ваздух колеба
До краја мора, земље и неба...
Ал зачас само... и мрак се густи
На земљу спусти.

И пред страхотом Божјег виђења
Што румен лица с бледилом мења,
Јуда се прахом по глави посу;
Чупајућ косу –
Груди бијући
И крвав поглед небу шиљући
Сруши се, клече:
„Проклетство!“ рече.
Дрма се, пуца Храм Соломона
Од грмљавине ускршњих звона...

четвртак, 05. април 2018.

Јосиф Бродски | * * *


Претпоследњи спрат
раније осети таму,
него пејзаж околином дат;
загрлићу те саму
и увити у плашт,
кад низ окна крене
киша – кад завешта плач
за тебе и мене.

Време нам је поћи.
Сад расеца стакло
нит сребрне ноћи.
Занавек измакло
време своје хаље.
Промена режима.
Суђено нам даље,
тамо да живимо.

•Препевao Радојица Нешовић

уторак, 03. април 2018.

Владислав Петковић Дис | ЗАДОВОЉСТВО


Остала је прошлост моја још код мене,
У њој спава моја младост, моја патња:
Ја је гледам као тело хладне жене,
За чиј' одмор још сазнала није пратња,
Иако јој лице мртво мирно вене.

Остало је још код мене време, које
И сад чува моје дане, моју младост,
Све сударе земље с небом, све двобоје,
Где су редом погинуле моја радост,
И лепота, и мисао, срце моје.

Дани борбе и љубави и висине,
Дани рада и идеја и полета
Попадали по младости, те се чине
К'о предео мртвих гора, којим шета
И лагано и свечано дух тишине.

Беле ноћи, пуне греха, пакла пуне,
Дане магле, пуне страха и ужаса,
И часове живог бола кад се куне,
Кад се плаче и без суза и без гласа —
Све их видим покидане као струне.

Прошла ме је моја буна, мржња моја,
Сан освете и одвратност на свет бедан,
Заспале су моје ноћи без покоја,
Моје светле амбиције и дух жедан,
Заспале су, к'о војници после боја.

Још ја живим. Ал' крв моја већ је стара
И све мање замирише на страст сада,
Немам вере да ме штити или вара.
И још увек сат за сатом тихо пада,
Око главе, к'о ореол, дим и пара.

Око главе, к'о ореол, пусти снови,
А у срцу измирење и доброта,
И још мало задовољство, што су нови
Моји дани кратки, кратки без живота,
Што престају и радости и окови.

Све се досад преживело. Нема више
Ни времена ни потребе да се страда.
И док негде страшно лију тешке кише,
Сад судбина, као мајка, са мном влада.
И сад ми је добро, тихо, и све тише.

Цела младост и година моја свака,
Мада оде сва сирота, као беда,
Мада небо не донесе дана лака,
Ипак моју главу кити коса седа,
И велики одмор спрема црна рака.

Остала је прошлост моја још код мене,
У њој спава моја снага, моја патња:
Ја је гледам као тело хладне жене,
Чији одмор уклониће моја пратња,
Јер сад њено лице мртво само вене.

1912.

понедељак, 02. април 2018.

Фридрих Шилер | ПИСМО ШАРЛОТИ

За Шарлоту фон Ленгефелд
03. август 1789.

Да ли је то истина, најдража Лоте? Могу ли да се надам да ти је Каролина завирила у душу и одговорила ми у складу с оним што је унутра прочитала, а што ја нисам имао храбрости да признам? Ах, у какво се бреме за мене претворила тајна која ми тако дуго лежи на срцу, тајна коју сам, још откако сам те упознао, морао да скривам! У време док смо још живели заједно, често сам долазио до твојих врата са намером да ти све признам, али би ме храброст сваког пута издала. Сматрао сам да би ти у мојој жељи могла да назреш пуку себичност. Плашио сам се да марим само за своју срећу и та мисао ме је увек терала да одустанем. Да се којим случајем испоставило да ја за тебе нисам могао да постанем оно што си ти за мене, моја би патња унела немир у твоју душу и својом исповешћу бих само уништио дивну и танану хармонију пријатељства. Такође бих изгубио оно што сам до тада имао – твоју искрену сестринску наклоност. А она би наступили тренуци када би моја нада изнова живнула и кад би ми се чинило да је срећа коју бисмо једно другом могли да пружимо тако узвишена и племенита да би зарад ње вредело жртвовати све остало. Ти би могла да будеш срећна и без мене, али ја те свакако никад не бих учинио несрећном. То је био осећај који је бујао у мом срцу и на коме сам гајио своје наде. Ти би себе могла да поклониш и неком другом мушкарцу, али те нико не би волео потпуније и чистије од мене. Ником твоје срећа не би била и остала тако света. Читаво моје постојање, све што живи у мени, све што имам и све што јесам – све то, најдража моја, посвећујем теби и спреман сам да себе учиним још бољим и племенитијим да бих те постао још достојнији и да бих те још више усрећио. Племенитост душа је дивна и неуништива спона пријатељства и љубави. Наше пријатељство и наша љубав постају неуништиви и вечни попут осећања на којима смо их саздали. Зато те молим да ми сад не затвориш своје срце и да допустиш својим осећањима да говоре сама за себе. Потврди ми наду коју је Каролина побудила у мом срцу. Реци ми да ћеш бити моја и да те моја срећа неће стајати ни најмање жртве. Ох, убеди ме у то једном речју. Наша срца су још одавно блиска. Допусти да тај један једини страни елемент који је досад постојао између нас ишчезне и да ништа, ништа више не наруши слободно сједињење наших душа. Збогом, најдража Лоте! Жудим за неким мирним блаженим часом када ћу моћи да ти предочим сва осећања која ми леже на души, која су у дугим годинама непрестане жудње представљала извор моје среће и моје патње… Немој оклевати да занавек одагнаш свој немир, а ја ћу сву срећу и сва животна задовољства без оклевања ставити у твоје руке… Збогом, најдража моје!

недеља, 01. април 2018.

Лидија Алексејева | АДАМ И ЕВА


Адам и Ева су изгнани из раја
у пределе јада и страха - најтеже.
Ту смрћу одише ноћи зла тишина
и сунце нежнишћу смртоносном жеже.

Цео дивљи свет им је подарен на муку,
на црни труд. А мир под тужним небесним луком
траје док стежу вољену руку
уморном вољеном руком,

и док своју душу без речи предају,
и оскудна топлота док их греје нежна.
А последњи дар је изгубљеног раја
- земаљска самоћа, страшна, неизбежна.

•С руског превела Љубица Несторов


Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта